Представљамо: Хари Кејн, човјек што запали Острво!

Хари, баш као на терену, данас има лопту у ногама и ривала испред себе. Од њега зависи да ли ће завршити као потрошена роба, или ће успети да свој несумњиви таленат, на радост Вајт Харт Лејна и Вемблија, преточи у велику каријеру.

Фудбал 17.02.2015 | 20:20

У Србији се ових дана писало о једном златном дечку. Не, није то опет неки таленат из спорта за који досад нисмо хајали покорио свет, нити су математичари поново на путу око глобуса покупили прегршт медаља. Повод је био тужан - отишао је Боба Стефановић, гитариста певач „Златних дечака“, можда и првог обер-популарног бенда старе Југославије. Шармер са Чубуре ће касније отићи соло, смешкати се на поређења са Томом Џонсом, постати познат по шлагерима, од којих онај „Обриши сузе, драга“ и даље уме да подебља очи нашим мамама, теткама и ујнама; „Дечаци“ ће новијој генерацији поново искочити на радару због филма „Лајање на звезде“...

И у Енглеској се ових дана писало малтене само о једном златном дечку. На спортским странама, додуше. Повод је био срећан - дошао је Хари Кејн, нападач Тотенхема, дао два гола Арсеналу у свом првом севернолондонском дербију. Тип са обода Лондона данас је главна, скоро па једина вест у свим британским медијима, ново фудбалско чудо нације која је и даље толико уображена и заљубљена у свој фудбал да ће само они најискренији признати мањак домицилног талента који клија у академијама...

И у оном ванредном колу Премијер лиге, одиграном у уторак и среду, све очи су биле упрте у Харија Кејна. Био је, већ неколико година, најбоље чувана тајна Вајт Харт Лејна, све док се није појавио храбри, талентовани Маурисио Покетино и гурнуо га у ватру. А Кејн је из ње изашао попут већ обрађеног метала, спремног за употребу и сасвим довољно шљаштећег да пажњу обрате и они дибидус скептични.

„Златни дечко“, „Феномен“, „Човек момента“, „Без сумње тренутно играч у најбољој форми у Премијер лиги“, „Следећа сигурна деветка енглеске репрезентације“ - све су то епитети којима су коментатори са Енфилда у уторак вече чашћавали Кејна.

Овај је заузврат изгледао као да заиста може да уради све са лоптом и на терену: у првом полувремену је чак покушао да савлада Мињолеа са центра, и веће је чудо било што је промашио, него да је успео, ето толико му добро иде. Осетило се то и на том светом стадиону, пошто би се, чим би Кејн добио лопту и оним дугачким удовима загазио ка шеснаестерцу, Коп сневеселио и ућутао, немоћан чак ни да звижди новој ведети.

Постигао је и гол, за 1:1, и још кроз ноге голману, мада то због Балотелија неће бити довољно, потврдивши тако прво место на небитној, мада статистички занимљивој листи најефикаснијих европских фудбалера у овој календарској години.

На крилима преокрета против Арсенала у сопственој режији, загледан само напред, попут правог шпица који кидише на лопту без обзира на све, он делује заиста моћно. Енглези ту ретку зверку зову „оут-анд-оут стрикер“, фанови Фоотбалл Манагера знају титуле „поацхер“ или „таргет ман“, а он их обједињује обе у себи.

Његови фудбалски квалитети представљају најбољи меланж механике и несебичности Томаса Милера, змијоликости, довитљивости, интелигенције и немилосрдности Тедија Шерингема и вредног, напорног рада једног Ијана Раша - Хари Кејн се враћа на центар, Хари Кејн не зна шта значи лопта која иде у гол-аут, Хари Кејн кидише као стршљен на ривалске бекове. У потоњему му, додуше, обилато помаже и стил који форсира Покетино, јер Тотенхем притиска ривала целу утакмицу, било да играју код куће или у гостима, било да су прекопута њих јадни Вест Бромвич или мрски Арсенал и Челси...

Укратко, Хари Кејн је геније, и таквог шпица Енглеска није видела у последњој деценији - то је општи консензус новинара, али и навијача који су дуго чекали некога у кога би могли да верују.

Тек да таблоидна фртутма буде комплетна, медији су протурили и потпуно артифицијелну дилему, воx попули на тему да ли је бољи играч Хари Кејн или Рахим Стерлинг. А њих двојица, сем што нису играчи истог типа, разликују се и у глави, на штету навијача Ливерпула. Рахима као да тренутно више занимају паре од фудбала, Рахим је усред сезоне отишао да ослани дупе, Рахим затеже око новог уговора - Хари Кејн у успоредби с њим делује као фини момак из краја који комшијама иде за пиво и цигаре, бави се само оним што најбоље уме, а на зезања на Твитеру и осталим будалаштинама да је некада био навијач Арсенала одговорио је у рано суботње поподне на идеалан начин, зацрвеневши нос Арсена Венгера до границе топљења...

Но да ли је - и ту се враћамо на причу о „Златним дечацима“ - уз све аплаузе које му треба упутити на лудачкој форми, опет на делу традиционално енглеско претеривање, ковање у звезде сваког домаћег играча који покаже и наговештај талента? Сем што се од Кејна очекује да одведе Горди Албион малтене у финале Европског првенства, појавила се и бува да је за њега одмах заинтересован Реал Мадрид, да се његова цена мери десетинама милиона фунти... Енглези су опет успели да од кртичњака направе Пенине, а од комарца - мада крајње успешног - златно теле спремно да их одведе у најсветлију будућност, да врати фудбал кући и прекине деценије бремените тугом и испадањем на пенале на великим такмичењима...

Ваљда би нација која је фудбал измислила требало најбоље да зна да једна ласта не чини пролеће - као што га не чини и само једна девојка у балетанкама - па ни да читава сезона у којој играч даје голове као од шале не прави од тог играча легенду. Да, Хари Кејн данас изгледа као Дејвид Коперфилд на терену, али тако није изгледао пре две године на позајмици у Лестеру када, што би Енглези рекли, није могао да погоди врата од амбара; Тотенхем игра на њега и преко њега, али је само питање времена када ће се пронаћи довољно добар одговор на Покетинов пресинг, посебно што Тотенхемова задња линија изгледа дозлабога порозно.

Ма колико тврдили да Енглеска таквог шпица није видела одавно, једнака је вероватноћа да ће Хари Кејн догодине дати 30 голова као и да ће их дати свега пет, а рецентна историја енглеског фудбала обилује суновратима момака на чија су се плећа товарила очекивања читаве нације.

Без неког реда, сем насумичног, епитетом „златног дечака“ чашћавали су и Мајкла Овена; у Лестер Ситију, пред зацакљеним очима Жерара Улијеа, као велики, црни, безгрешни бог изгледао је и Емил Хески - и зар није било логично упарити ту двојицу, мислио је Француз; исти овај Тотенхем, који данас полно влажи на Талентованог Господина Кејна, своједобно је искеширао скоро 20 милиона фунти за Дарена Бента, јер је овај такође изгледао моћно и брзо, мада му је требало десетак шанси за један гол...

И то није све од тих прокламованих „спасилаца“ енглеског фудбала и тима са три лава на срцу: сетите се луде генерације Лидса која се ослањала на помпезног Мајкла Бриџиса све док се није појавио један још бољи и енергичнији, Алан Смит; сетите се Робија Фаулера, у једном тренутку можда најбољег шпица Европе, који ће, уз сву љубав коју ћемо му заувек слати, завршити као фрустрирани медиокритет; сетите се Стена Колимора који је свој таленат убацио у гасну комору незрелости и зајебанције; сетите се Френсиса Џеферса, „чуда од детета“ који је као тинејџер у Евертону радио ово што нешто старији Кејн ради у Тотенхему; сетите се само Ендија Керола, и пробајте да се не смејете превише гласно...

Хари Кејн, нови „Златни дечак", баш као на терену, данас има лопту у ногама и ривала испред себе. Од њега зависи да ли ће завршити као потрошена роба, или ће успети да свој несумњиви таленат, на радост Вајт Харт Лејна и Вемблија, преточи у велику каријеру. А с главом у облацима, које су му као најкишовитије нимбусе изнад чела навукли медији, постаће још само један страјкер који Енглезима није успео да обрише сузе.