Predstavljamo: Hari Kejn, čovjek što zapali Ostrvo!

Hari, baš kao na terenu, danas ima loptu u nogama i rivala ispred sebe. Od njega zavisi da li će završiti kao potrošena roba, ili će uspeti da svoj nesumnjivi talenat, na radost Vajt Hart Lejna i Vemblija, pretoči u veliku karijeru.

U Srbiji se ovih dana pisalo o jednom zlatnom dečku. Ne, nije to opet neki talenat iz sporta za koji dosad nismo hajali pokorio svet, niti su matematičari ponovo na putu oko globusa pokupili pregršt medalja. Povod je bio tužan - otišao je Boba Stefanović, gitarista pevač „Zlatnih dečaka“, možda i prvog ober-popularnog benda stare Jugoslavije. Šarmer sa Čubure će kasnije otići solo, smeškati se na poređenja sa Tomom Džonsom, postati poznat po šlagerima, od kojih onaj „Obriši suze, draga“ i dalje ume da podeblja oči našim mamama, tetkama i ujnama; „Dečaci“ će novijoj generaciji ponovo iskočiti na radaru zbog filma „Lajanje na zvezde“...

I u Engleskoj se ovih dana pisalo maltene samo o jednom zlatnom dečku. Na sportskim stranama, doduše. Povod je bio srećan - došao je Hari Kejn, napadač Totenhema, dao dva gola Arsenalu u svom prvom severnolondonskom derbiju. Tip sa oboda Londona danas je glavna, skoro pa jedina vest u svim britanskim medijima, novo fudbalsko čudo nacije koja je i dalje toliko uobražena i zaljubljena u svoj fudbal da će samo oni najiskreniji priznati manjak domicilnog talenta koji klija u akademijama...

I u onom vanrednom kolu Premijer lige, odigranom u utorak i sredu, sve oči su bile uprte u Harija Kejna. Bio je, već nekoliko godina, najbolje čuvana tajna Vajt Hart Lejna, sve dok se nije pojavio hrabri, talentovani Maurisio Poketino i gurnuo ga u vatru. A Kejn je iz nje izašao poput već obrađenog metala, spremnog za upotrebu i sasvim dovoljno šljaštećeg da pažnju obrate i oni dibidus skeptični.

„Zlatni dečko“, „Fenomen“, „Čovek momenta“, „Bez sumnje trenutno igrač u najboljoj formi u Premijer ligi“, „Sledeća sigurna devetka engleske reprezentacije“ - sve su to epiteti kojima su komentatori sa Enfilda u utorak veče čašćavali Kejna.

Ovaj je zauzvrat izgledao kao da zaista može da uradi sve sa loptom i na terenu: u prvom poluvremenu je čak pokušao da savlada Minjolea sa centra, i veće je čudo bilo što je promašio, nego da je uspeo, eto toliko mu dobro ide. Osetilo se to i na tom svetom stadionu, pošto bi se, čim bi Kejn dobio loptu i onim dugačkim udovima zagazio ka šesnaestercu, Kop sneveselio i ućutao, nemoćan čak ni da zviždi novoj vedeti.

Postigao je i gol, za 1:1, i još kroz noge golmanu, mada to zbog Balotelija neće biti dovoljno, potvrdivši tako prvo mesto na nebitnoj, mada statistički zanimljivoj listi najefikasnijih evropskih fudbalera u ovoj kalendarskoj godini.

Na krilima preokreta protiv Arsenala u sopstvenoj režiji, zagledan samo napred, poput pravog špica koji kidiše na loptu bez obzira na sve, on deluje zaista moćno. Englezi tu retku zverku zovu „out-and-out striker“, fanovi Football Managera znaju titule „poacher“ ili „target man“, a on ih objedinjuje obe u sebi.

Njegovi fudbalski kvaliteti predstavljaju najbolji melanž mehanike i nesebičnosti Tomasa Milera, zmijolikosti, dovitljivosti, inteligencije i nemilosrdnosti Tedija Šeringema i vrednog, napornog rada jednog Ijana Raša - Hari Kejn se vraća na centar, Hari Kejn ne zna šta znači lopta koja ide u gol-aut, Hari Kejn kidiše kao stršljen na rivalske bekove. U potonjemu mu, doduše, obilato pomaže i stil koji forsira Poketino, jer Totenhem pritiska rivala celu utakmicu, bilo da igraju kod kuće ili u gostima, bilo da su prekoputa njih jadni Vest Bromvič ili mrski Arsenal i Čelsi...

Ukratko, Hari Kejn je genije, i takvog špica Engleska nije videla u poslednjoj deceniji - to je opšti konsenzus novinara, ali i navijača koji su dugo čekali nekoga u koga bi mogli da veruju.

Tek da tabloidna frtutma bude kompletna, mediji su proturili i potpuno artificijelnu dilemu, vox populi na temu da li je bolji igrač Hari Kejn ili Rahim Sterling. A njih dvojica, sem što nisu igrači istog tipa, razlikuju se i u glavi, na štetu navijača Liverpula. Rahima kao da trenutno više zanimaju pare od fudbala, Rahim je usred sezone otišao da oslani dupe, Rahim zateže oko novog ugovora - Hari Kejn u usporedbi s njim deluje kao fini momak iz kraja koji komšijama ide za pivo i cigare, bavi se samo onim što najbolje ume, a na zezanja na Tviteru i ostalim budalaštinama da je nekada bio navijač Arsenala odgovorio je u rano subotnje popodne na idealan način, zacrvenevši nos Arsena Vengera do granice topljenja...

No da li je - i tu se vraćamo na priču o „Zlatnim dečacima“ - uz sve aplauze koje mu treba uputiti na ludačkoj formi, opet na delu tradicionalno englesko preterivanje, kovanje u zvezde svakog domaćeg igrača koji pokaže i nagoveštaj talenta? Sem što se od Kejna očekuje da odvede Gordi Albion maltene u finale Evropskog prvenstva, pojavila se i buva da je za njega odmah zainteresovan Real Madrid, da se njegova cena meri desetinama miliona funti... Englezi su opet uspeli da od krtičnjaka naprave Penine, a od komarca - mada krajnje uspešnog - zlatno tele spremno da ih odvede u najsvetliju budućnost, da vrati fudbal kući i prekine decenije bremenite tugom i ispadanjem na penale na velikim takmičenjima...

Valjda bi nacija koja je fudbal izmislila trebalo najbolje da zna da jedna lasta ne čini proleće - kao što ga ne čini i samo jedna devojka u baletankama - pa ni da čitava sezona u kojoj igrač daje golove kao od šale ne pravi od tog igrača legendu. Da, Hari Kejn danas izgleda kao Dejvid Koperfild na terenu, ali tako nije izgledao pre dve godine na pozajmici u Lesteru kada, što bi Englezi rekli, nije mogao da pogodi vrata od ambara; Totenhem igra na njega i preko njega, ali je samo pitanje vremena kada će se pronaći dovoljno dobar odgovor na Poketinov presing, posebno što Totenhemova zadnja linija izgleda dozlaboga porozno.

Ma koliko tvrdili da Engleska takvog špica nije videla odavno, jednaka je verovatnoća da će Hari Kejn dogodine dati 30 golova kao i da će ih dati svega pet, a recentna istorija engleskog fudbala obiluje sunovratima momaka na čija su se pleća tovarila očekivanja čitave nacije.

Bez nekog reda, sem nasumičnog, epitetom „zlatnog dečaka“ čašćavali su i Majkla Ovena; u Lester Sitiju, pred zacakljenim očima Žerara Ulijea, kao veliki, crni, bezgrešni bog izgledao je i Emil Heski - i zar nije bilo logično upariti tu dvojicu, mislio je Francuz; isti ovaj Totenhem, koji danas polno vlaži na Talentovanog Gospodina Kejna, svojedobno je iskeširao skoro 20 miliona funti za Darena Benta, jer je ovaj takođe izgledao moćno i brzo, mada mu je trebalo desetak šansi za jedan gol...

I to nije sve od tih proklamovanih „spasilaca“ engleskog fudbala i tima sa tri lava na srcu: setite se lude generacije Lidsa koja se oslanjala na pompeznog Majkla Bridžisa sve dok se nije pojavio jedan još bolji i energičniji, Alan Smit; setite se Robija Faulera, u jednom trenutku možda najboljeg špica Evrope, koji će, uz svu ljubav koju ćemo mu zauvek slati, završiti kao frustrirani mediokritet; setite se Stena Kolimora koji je svoj talenat ubacio u gasnu komoru nezrelosti i zajebancije; setite se Frensisa Džefersa, „čuda od deteta“ koji je kao tinejdžer u Evertonu radio ovo što nešto stariji Kejn radi u Totenhemu; setite se samo Endija Kerola, i probajte da se ne smejete previše glasno...

Hari Kejn, novi „Zlatni dečak", baš kao na terenu, danas ima loptu u nogama i rivala ispred sebe. Od njega zavisi da li će završiti kao potrošena roba, ili će uspeti da svoj nesumnjivi talenat, na radost Vajt Hart Lejna i Vemblija, pretoči u veliku karijeru. A s glavom u oblacima, koje su mu kao najkišovitije nimbuse iznad čela navukli mediji, postaće još samo jedan strajker koji Englezima nije uspeo da obriše suze.