Анализа: За ДОСИЈЕ ПАНТИЋ криви су сви!

Партизан ће показати снагу само уколико одстрањивањем младог везисте из првог тима пошаље јасну поруку деци из омладинске школе да је раскрстио са менаџерима, пословима из интересима, ради личне, а не клупске користи.

Нека ми само нико не каже за неког: невин је. Само то не. Јер овде нема невиних. Нико овде није случајно. Је ли прешао праг ове Авлије, није он невин. Скривио је нешто, па ма то било у сну. Ако ништа друго, мајка му је, кад га је носила, помислила несто рђаво. Сваки, дабогме, каже да није крив, али за толико година колико сам овде, ја још нисам нашао да је неко без разлога и без неке кривице доведен. Ко овде дође, тај је крив, или се макар очешао о кривца. Пих! Пустио сам их доста, и по наредби и на своју одговорност, да. Али крив је сваки. Овде невиног човека нема. Али има их на хиљаде кривих који нису овде и никад неће ни доћи, јер кад би сви криви доспели овамо, ова би Авлија морала бити од мора до мора. Ја људе знам, криви су сви, само није свакоме писано да овде хлеб једе.

Ванвременски крик Андрићевог злоћудног Карађоза као да одјекује ових дана Хумском улицом и савршено прецизно, као лопте које саиграчима дели Саша Илић, обликује статус фудбалера кога су многи били спремни да прогласе за његовог наследника - Данила Пантића. Толико прецизно и болно по Партизанову управу и младог играча да се чини како би, да им је морал јача страна, морали и једни и други да се стиде што су после вишемесечног натезања дошли у ситуацију у којој невиних стварно нема. Младић пројектован да трансфером обезбеди милионе клубу који се некад успешним звао и клуб који је не тако давно стварао фудбалере који се успешним зову остали су заробљени у тој Проклетој авлији нашег фудбала да једни друге гледају испод ока и питају се - зашто?

Однос изневерених очекивања као да их спречава да се воде вишим интересима, а камоли да понуде смислен одговор на питање да ли је могло да испадне све онако како су планирали. Под условом да у њима има макар зрна реалности, схватиће да су (з)грешили, међутим, пошто живе и клешу камен у Проклетој авлији, сигурно неће стати пред суд јавности и покајнички, покуњених глава, процедити: „криви смо“.

А требало би...

Јер Данило Пантић је крив зато што је слушајући савете менаџера најпре одуговлачио са потписом професионалног уговора, а кад се коначно децембра 2013. смислио да аутограмом части Партизан, направио је још већу грешку обавезавши се на само једноипогодишњу сарадњу. У том тренутку слушао је агенте и родитеље, а да се консултовао са - на пример - Сашом Илићем вероватно би схватио да није срамота остати у Србији чак седам година, колико је прошло од првог одласка чувеног капитена у иностранство. И то на позајмицу у Селту. А Саша Илић је још у то време стекао статус међу Гробарима какав момак рођен на дан његовог дебија за први тим никад неће.

Крив је Пантић и што за годину дана у првом тиму није ни приближио оправдао статус који му је у налету еуфорије прикачио Љубиша Тумбаковић, рекавши да је сумблимација Саше Ћурчића, Предрага Мијатовића и поменутог Илића. Он чак није у Партизановом дресу урадио ништа налик ономе што је учинио, рецимо, Стеван Јоветић, који има истог менаџера као Данило, али ниједном током боравка у Хумској 1 није покушао да уцењује клуб који га је створио.

Како у Проклетој авлији нема невиних, тако и Марко Николић не може да буде амнестиран кривице за свесно гурање Данила Пантића у међународни излог и купцима „на извол’те“ у тренуцима кад овај играма, показало се, није заслуживао место у стартних 11. Само лаковерни могу да окарактеришу као случајност чињеницу да је Данило Пантић јесенас био стартер на прве четири утакмице у Лиги Европе, а да је истовремено на мечевима Суперлиге био резерва. Ситуација се променила тек у финишу сезоне кад је одбијајући понуду за наставком сарадње млади везиста практично елиминисан из такмичарског погона. Додуше, тек кад је Марку Николићу стигао „миг“ за врха да прибегне казненим мерама, иако о томе никад јавно није хтео да говори.

Да се не наљуте што су последњи, али што кажу Американци „не и најмање битни“ тек делује да су руководиоци Партизана - и бивши и садашњи - највећи кривци што „случај Пантић“ постоји и што се свако мало развлачи по медијима. Они предвођени Драганом Ђурићем су пристали на уцену, а ови на челу са Зораном Поповићем нису успели да измаме макар цркавицу у виду неколико стотина хиљада евра, па су дозволили да клуб на лето изгуби играча без цента зараде. Додуше, побрали су симпатије јавности због одлуке да одбију понуду Фалија Рамаданија, мада колико се у Хумској 1 накупило лицемерја видело би се у случају да је стигла за неколико стотина хиљада евра „јача“ понуда, после које био неко од Поповићевих сарадника на кркачама, сигурни смо, однео Пантића све до Лондона, уз образложење:
„Шта да радимо, морали смо да га продамо“.

Чак и најава деградирања у виду Пантићевих самосталних тренинга није довољан доказ јачине клуба, који је шурувао са његовим менаџером годинама и сад је изгледа принуђен да због те сарадње испашта. Новчано и спортски. Партизан ће показати снагу само уколико одстрањивањем Данила Пантића из првог тима пошаље јасну поруку деци из омладинске школе да је раскрстио са менаџерима, пословима из интересима, ради личне, а не клупске користи... У супротном, покуцаће на врата првог тима неки нови Данило Пантић, без иједне честите утакмице или потеза вредног памћења, онако голобрад (као прошле године већ заборављени Немања Радоњић) махнуће прстом и док му глас са 17 година мутира наредити Зорану Поповићу и његовој свити:
„Дајте папире да потпишем на три месеца, рекао ми менаџер да на лето идем у Челси, пошто Партизану много тога фали“.