Analiza: Za DOSIJE PANTIĆ krivi su svi!

Partizan će pokazati snagu samo ukoliko odstranjivanjem mladog veziste iz prvog tima pošalje jasnu poruku deci iz omladinske škole da je raskrstio sa menadžerima, poslovima iz interesima, radi lične, a ne klupske koristi.

Fudbal 04.02.2015 | 19:20

Neka mi samo niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde nema nevinih. Niko ovde nije slučajno. Je li prešao prag ove Avlije, nije on nevin. Skrivio je nešto, pa ma to bilo u snu. Ako ništa drugo, majka mu je, kad ga je nosila, pomislila nesto rđavo. Svaki, dabogme, kaže da nije kriv, ali za toliko godina koliko sam ovde, ja još nisam našao da je neko bez razloga i bez neke krivice doveden. Ko ovde dođe, taj je kriv, ili se makar očešao o krivca. Pih! Pustio sam ih dosta, i po naredbi i na svoju odgovornost, da. Ali kriv je svaki. Ovde nevinog čoveka nema. Ali ima ih na hiljade krivih koji nisu ovde i nikad neće ni doći, jer kad bi svi krivi dospeli ovamo, ova bi Avlija morala biti od mora do mora. Ja ljude znam, krivi su svi, samo nije svakome pisano da ovde hleb jede.

Vanvremenski krik Andrićevog zloćudnog Karađoza kao da odjekuje ovih dana Humskom ulicom i savršeno precizno, kao lopte koje saigračima deli Saša Ilić, oblikuje status fudbalera koga su mnogi bili spremni da proglase za njegovog naslednika - Danila Pantića. Toliko precizno i bolno po Partizanovu upravu i mladog igrača da se čini kako bi, da im je moral jača strana, morali i jedni i drugi da se stide što su posle višemesečnog natezanja došli u situaciju u kojoj nevinih stvarno nema. Mladić projektovan da transferom obezbedi milione klubu koji se nekad uspešnim zvao i klub koji je ne tako davno stvarao fudbalere koji se uspešnim zovu ostali su zarobljeni u toj Prokletoj avliji našeg fudbala da jedni druge gledaju ispod oka i pitaju se - zašto?

Odnos izneverenih očekivanja kao da ih sprečava da se vode višim interesima, a kamoli da ponude smislen odgovor na pitanje da li je moglo da ispadne sve onako kako su planirali. Pod uslovom da u njima ima makar zrna realnosti, shvatiće da su (z)grešili, međutim, pošto žive i klešu kamen u Prokletoj avliji, sigurno neće stati pred sud javnosti i pokajnički, pokunjenih glava, procediti: „krivi smo“.

A trebalo bi...

Jer Danilo Pantić je kriv zato što je slušajući savete menadžera najpre odugovlačio sa potpisom profesionalnog ugovora, a kad se konačno decembra 2013. smislio da autogramom časti Partizan, napravio je još veću grešku obavezavši se na samo jednoipogodišnju saradnju. U tom trenutku slušao je agente i roditelje, a da se konsultovao sa - na primer - Sašom Ilićem verovatno bi shvatio da nije sramota ostati u Srbiji čak sedam godina, koliko je prošlo od prvog odlaska čuvenog kapitena u inostranstvo. I to na pozajmicu u Seltu. A Saša Ilić je još u to vreme stekao status među Grobarima kakav momak rođen na dan njegovog debija za prvi tim nikad neće.

Kriv je Pantić i što za godinu dana u prvom timu nije ni približio opravdao status koji mu je u naletu euforije prikačio Ljubiša Tumbaković, rekavši da je sumblimacija Saše Ćurčića, Predraga Mijatovića i pomenutog Ilića. On čak nije u Partizanovom dresu uradio ništa nalik onome što je učinio, recimo, Stevan Jovetić, koji ima istog menadžera kao Danilo, ali nijednom tokom boravka u Humskoj 1 nije pokušao da ucenjuje klub koji ga je stvorio.

Kako u Prokletoj avliji nema nevinih, tako i Marko Nikolić ne može da bude amnestiran krivice za svesno guranje Danila Pantića u međunarodni izlog i kupcima „na izvol’te“ u trenucima kad ovaj igrama, pokazalo se, nije zasluživao mesto u startnih 11. Samo lakoverni mogu da okarakterišu kao slučajnost činjenicu da je Danilo Pantić jesenas bio starter na prve četiri utakmice u Ligi Evrope, a da je istovremeno na mečevima Superlige bio rezerva. Situacija se promenila tek u finišu sezone kad je odbijajući ponudu za nastavkom saradnje mladi vezista praktično eliminisan iz takmičarskog pogona. Doduše, tek kad je Marku Nikoliću stigao „mig“ za vrha da pribegne kaznenim merama, iako o tome nikad javno nije hteo da govori.

Da se ne naljute što su poslednji, ali što kažu Amerikanci „ne i najmanje bitni“ tek deluje da su rukovodioci Partizana - i bivši i sadašnji - najveći krivci što „slučaj Pantić“ postoji i što se svako malo razvlači po medijima. Oni predvođeni Draganom Đurićem su pristali na ucenu, a ovi na čelu sa Zoranom Popovićem nisu uspeli da izmame makar crkavicu u vidu nekoliko stotina hiljada evra, pa su dozvolili da klub na leto izgubi igrača bez centa zarade. Doduše, pobrali su simpatije javnosti zbog odluke da odbiju ponudu Falija Ramadanija, mada koliko se u Humskoj 1 nakupilo licemerja videlo bi se u slučaju da je stigla za nekoliko stotina hiljada evra „jača“ ponuda, posle koje bio neko od Popovićevih saradnika na krkačama, sigurni smo, odneo Pantića sve do Londona, uz obrazloženje:
„Šta da radimo, morali smo da ga prodamo“.

Čak i najava degradiranja u vidu Pantićevih samostalnih treninga nije dovoljan dokaz jačine kluba, koji je šuruvao sa njegovim menadžerom godinama i sad je izgleda prinuđen da zbog te saradnje ispašta. Novčano i sportski. Partizan će pokazati snagu samo ukoliko odstranjivanjem Danila Pantića iz prvog tima pošalje jasnu poruku deci iz omladinske škole da je raskrstio sa menadžerima, poslovima iz interesima, radi lične, a ne klupske koristi... U suprotnom, pokucaće na vrata prvog tima neki novi Danilo Pantić, bez ijedne čestite utakmice ili poteza vrednog pamćenja, onako golobrad (kao prošle godine već zaboravljeni Nemanja Radonjić) mahnuće prstom i dok mu glas sa 17 godina mutira narediti Zoranu Popoviću i njegovoj sviti:
„Dajte papire da potpišem na tri meseca, rekao mi menadžer da na leto idem u Čelsi, pošto Partizanu mnogo toga fali“.