Видео: Сјећате ли се случаја Монике Селеш?

Пауза између седмог и осмог гема другог сета финала Аустралијан опена потрајала је дуже него иначе, а мало коме је у први мах било јасно о чему се ради.

Тенис 04.02.2015 | 00:00

Телевизијске станице склониле су фокус са терена на који су одмах утрчали радници обезбеђења у жутим мајицама и опколили Новака Ђоковића и Ендија Марија.

Убрзо је било јасно – меч је прекинут због упада навијача на терен Род Лејвер Арене који су покушали да пошаљу политичку поруку транспарентом „Аустралија је отворена за избеглице“.

Финални сусрет неколико минута касније је настављен, али су нас необичне и помало узнемирујуће сцене вратиле двадесетак година уназад – на суморни 30. април 1993. године.

Моника Селеш, тада репрезентативка Југославије и најбоља играчица света, играла је четвртфинале WТА турнира у Хамбургу против Бугарке Магдалене Малејеве. У паузи између гемова, при вођству Селешове резултатом 6:4, 4:3, на терен је улетео Гинтер Парч, опседнути навијач Штефи Граф и напао је ножем дужине 23 центиметара. Парч је Монику убо у пределу лопатица, а рана дубине 1,5 цм заувек је променила историју 'белог спорта'.

„Седела сам на клупи и осетила оштар бол у леђима. Погледала сам иза себе и видела особу са ножем у руци и помислила: 'О мој боже, овај човек је зарио нож у моја леђа'. Био је хаос, видела сам само да је обезбеђење вукло неког човека“, описала је Моника најгори дан у свом животу.

После овог инцидента било је инсинуација да је мотив политички због српских корена тенисерке, али су немачке власти потврдиле да је нападач био ментално ометен. Парч је осуђен за напад, али није затворен јер му је констатована неурачунљивост, већ је две године провео на психијатријском посматрању.

Безбедносне мере на тениским стадионима драстично су појачане – церемонија доделе пехара на Ролан Гаросу пренета је на терен са трибина, како је раније био обичај. Међутим, девојка рођена у Новом Саду изјавила је да није стекла такав утисак.

„Од тренутка када сам избодена, мислим да безбедност није побољшана“, рекла је Селешова нагласивши да је тада одлучила да никада више не игра у Немачкој. „Оно што људи заборављају јесте да ме је тај човек намерно убо и није служио никакву врсту казне због тога“.

Моника је са 16 година показала свету да ће постати једна од најбољих играчица свих времена победивши на Ролан Гаросу као најмлађа у историји, док је већ са 18 освојила седам од својих девет Грен слемова. Само пола године после друге титуле на УС Опену и три месеца након треће у Мелбурну њена тениска каријера заувек је промењена.

На повратак се чекало више од две године, али је он био спектакуларан – тријумф на Роџерс купу и финале УС опена неколико недеља касније у ком је поражена од Штефи Граф. Против највеће ривалке има негативан скор од пет победа и 10 пораза, али су многи сагласни са оценом да би ситуација била знатно другачија да се напад није догодио. Штефи је наставила да доминира светским тенисом и освојила 22 Грен слем титуле – рекорд који је и даље на снази.

Селешова је претила да постане неприкосновена у историји овог спорта, пошто је славила у осам од првих девет финала до несреће, а највећи успех по повратку имала је 1996. титулом на Аустралијан опену. Две године раније узела је држављанство САД којима је донела три ФЕД купа и бронзу на Олимпијским играма 2000. у Сиднеју, победивши Јелену Докић са 6:1. 6:4.

Последњи меч одиграла је на Отвореном првенству Француске 2003, али се званично повукла пет година касније са 53 освојене титуле из 85 финала. О стравичном догађају у Хамбургу због којег је запала у дубоку депресију избегава да говори и дан-данас, а савременици и даље тврде да никада више није била исти играч.

„Повреда је била таква да сам могла да се опоравим и вратим после шест-седам месеци, али емотивно нисам била спремна за повратак. Нисам била ни близу да се вратим на ранији ниво. Шта би било кад би било не постоји, али мислим да су ме тешкоће кроз које сам прошла обликовале да будем каква јесам и учиниле ме срећнијом него што сам раније била“, навела је Селешова додајући да је тугу често покушавала да утоли у храни.

Пре неколико година на Ролан Гаросу један шпански навијач насрнуо је на Роџера Федерера, срећом без неког негативног исхода. Све до ове сезоне није било назнака сличног понашања на тениским теренима, али је пропуст у финалу Аустралијан опена могао скупо да кошта.

Живимо у времену које нам свакодневно доноси вести о стравичним злочинима широм света. Боко Харам већ месецима пустоши Африку, сукоб Русије и Украјине никако да се стиша, исламска држава све је јача, а напад на Шарли ебдо најсвежији је пример раста исламског радикализма. Нереди су се преселили и на спортска борилишта – Донбас арена у Доњецку двапут је гранатирана, Бостонски маратон пре неколико година остао је у сенци терористичког напада. Нису стране слике ни убистава навијача и играча на стадионима широм Јужне Америке, као и криминалних радњи у којима су учесници сами спортисти.

Овогодишњи Ози опен прошао је без икаквих проблема све до последњег дана, када се описани инцидент догодио. Двоје људи утрчало је на терен покушавајући да анимирају пристутне, док је неколицина њих развила споменути транспарент на трибинама.

Обезбеђење је брзо реаговало и удаљило преступнике, али се морамо запитати шта би се десило да је њихова намера била да се повреде играчи.

Чудно, новинари су игнорисали дешавања на Род Лејвер Арени и нису ниједном покренули питање безбедности тенисера током мечева – сензационализам је увек актуелнији од морала.

Људи који су окруживали Ђоковића и Марија нису деловали као способни да зауставе иоле озбиљније нападаче, нарочито јер је међу њима било неколико жена. Уз дужно поштовање запослених који су одрадили свој посао на прави начин, нису оставили утисак да им је обезбеђивање спортских догађаја професија којом се баве.

Усагласићете се, овако велики турнири морају имати обучене професионалце који су спремни за догађаје сваке врсте. Са те стране, тенис је специфичан спорт јер проблеми на трибинама нису уобичајени, због чега је и степен безбедности поприлично низак. Свакако, довољно низак да се актери на терену нађу у непосредној опасности.

То је на својој кожи осетила једна од најбољих играчица у историји, када је за трен ока угашена велика каријера.

Случај Монике Селеш свима нам служи као подсетник, али и велика опомена да су сличне несреће и те како могуће.

Да се никада не понови…