Анализа: Зашто и како је Новак добио Вавринку?

“Чудно“. Тај епитет Стан Вавринка употребио је пет пута на конференцији за медије одговарајући на питања о полуфиналном мечу са Новаком Ђоковићем.

Тенис 31.01.2015 | 13:20

Оба тенисера играли су знатно испод уобичајеног нивоа, а новинаре је логично занимало постоји ли неки посебан узрок. Али скоро сваки пут када би покушао дубље да објасни нешто што се догађало у мечу, Стан је заглављивао на том “чудно“.

И заиста, после претходне две године у којима су играли мечеве за Топ 3 сезоне, мало ко је очекивао окршај у којем царују нервоза, тензија и грешке. А управо такав смо видели.

Био је то мучан меч за навијаче, а напетост је била утолико већа зато што се апсолутно ништа није могло унапред предвидети. Један другог су враћали у живот, таман када се чинило да је један у налету, уследио би низ пропуста. Права емотивна олуја.

Новак је пре изласка на терен иза себе имао богато искуство, чак 23 Грен слем полуфинала, али на великим мечевима ризик од стегнутости увек је присутан. Ђоковић је прошао непријатно искуство са Нишикоријем на УС опену, није блистао ни у полуфиналу Вимблдона са Димитровом, али ово је са тог аспекта био један од најслабијих Новакових дана.

Сваки пут када бисмо помислили “сада би могао да преломи“, Ђоковић нас је брзо демантовао. После освојеног првог сета и две везане брејк лопте на старту другог, кроз главу нам је прошао сценарио из четвртфиналног дуела са Раонићем. Вавринка јесте свестранији тенисер и мање лежи српском тенисеру, али зашто би Стан против Ђоковића три године у низу морао да игра меч сезоне?

И није, Вавринка је такође избацивао лоптице које иначе не избацује и на сервису није успевао да ухвати ритам, али Ђоковић није преломио.

Новак је изгубио други сет, потом пропустио брејк вишка у трећем, али у последњем гему од 40:15 дошао је до брејка и ’украо’ сет. Јесте му Стан мало помогао дуплом грешком, али Ђоковић је на изједначењу одиграо један од својих најбољих поена на мечу. Био је то поен који је његов заштитни знак када је у правом ритму – контролисао га је дубоким лоптицама, али без превише ризика, да би га окончао винером ухвативши ривала на погрешној нози.

Вавринка је сјајно одсервирао на сет лопти, Новак се максимално истегао и вратио лоптицу у поље, а Швајцарац је закуцао форхенд у мрежу – 2-1 за Ђоковића.

Три сета конфузног тениса упозоравали су нас да се не ослањамо на уобичајене тениске обрасце, али мало ко је одолео томе да поново не помисли “сада би могао да преломи“ када је Ђоковић повео са 2:0 у четвртом сету.

Међутим, Новак везује четири неизнуђене грешке у наредном гему и поклања рибрејк, а када је у следећем гему пропустио 0:40, потпуно је остао без енергије и са четири нове неизнуђене грешке поклонио је још један брејк супарнику.

У петом сету више се нисмо ни усудили да помислимо да је крај близу када је Ђоковић направио брејк, а и сâм Новак био је свестан необичности окршаја ћији је део – отуда и онако гласан узвик после пропуштене гем лопте при великом вођству од 4:0.

Увек ћете од играча чути да је тенис спорт који умногоме почива на психи. Када је постало јасно да ниједан од тенисера не може да дође близу свог максимума, овај меч више је од просечних лежао у менталној страни – ко ће дуже издржати у рату нерава, у неконвенционалном рату у којем ударци који су иначе оружја постају само бледе сенке? На крају је то, као и много пута током каријере, био Ђоковић. Упорнији, издржљивији, борбенији и стабилнији од противника.

Тешко је лоцирати узроке толико стегнуте Новакове игре, поготово што није први пут да се то дешава у сличним ситуацијама, али мораћемо да се задовољимо оном народном “победи се у зубе не гледа“.

Технички гледано, Ђоковића сервис уопште није служио као у претходном делу турнира – само је у првом сету био на пристојном нивоу, али њиме је освајао мало лаких поена. Такође, негде од трећег сета сервис му је постао исувише предвидљив и од оружја је постао само оруђе за старт поена.

Грешка коју Новак није требало да направи јесте да игра пасивно, а управо је то учинио – у четвртом сету није иписао ниједан винер. Неретко је стајао и по два метра иза основне линије, дозволио је Вавринки да контролише темпо поена, а то је тактика која је за Ђоковића високоризична – захваљујући својој еластичности и брзини сјајно се брани и извлачи поене које други не могу, али таква игра смањује му самопоуздање и кључеве исхода поена даје противнику. Овога пута Стан то није искористио, направио је чак 69 неизнуђених грешака.

Када су се емоције стишале и када сам на миру погледао најважније делове меча, прво што сам помислио јесте – Новак је тактички радио све оно што није требало и опет је пронашао начин да победи. Као што обично и чини, па чак и када мало ко може да објасни како.