Анализа: Евролига вс НБА - разлика је све мања!

Одавно као нешто најнормалније прихватамо и чињеницу да Пау Гасол, Дирк Новицки, Тони Паркер, Горан Драгић или Никола Пековић доминирају на америчким паркетима...

Кошарка 15.01.2015 | 23:00

Они који помно прате дешавања у НБА лиги одавно су приметили да квалитет није на оном нивоу са почетка века, док европска кошарка или макар најјачи тимове Евролиге постају бољи из године у годину. Многи се вероватно питају шта би било када би оваква Филаделфија или Минесота одиграли такмичарску утакмицу са Реалом, Барселоном или московским ЦСКА, те да ли је коначно дошло време у којем Европљани могу да се испрсе пред неколицином екипа са оне стране баре. Наравно, они који се нешто питају у „летећем циркусу“ америчке кошарке и даље су светлосним годинама испред свих на Старом континенту што се највероватније неће променити још неколико деценија, али чињеница је да су водећи евролигаши све ближе и да се разлика између европског крема и НБА талога топи из године у годину.

Одатле и експанзија Европљана у НБА лиги, лавину су покренули Владе Дивац, Дражен Петровић и Арвидас Сабонис још у прошлом веку, да би данас све иоле квалитетно пре или касније „препливало“ Атлантик. Но, како смо већ навикли да гледамо „наше“ код њих, одавно као нешто најнормалније прихватамо и чињеницу да Пау Гасол, Дирк Новицки, Тони Паркер, Горан Драгић или Никола Пековић доминирају на америчким паркетима. Експанзија европског лоптања под обручима се, међутим, огледа и у миграцијама у супротном смеру, па све чешће сведочимо томе да респектабилни НБА кошаркаши долазе у најбоље клубове Европе, као и да врхунски овдашњи играчи бирају водећу улогу у Евролиги испред одласка у најјачу лигу на планети, што је некада скоро сваком играчу са ове стране океана био највећи сан. Отуда и не треба да чуди што је половина екипа неких евролигаша бирано на драфту или има искуство играња у најјачој конкуренцији.

Барселона предњачи када су у питању кошаркаши тог типа пошто су чак осморица играча каталонског клуба својевремено нашла своје место међу 60 „одабраних“. Хуан Карлос Наваро и Боштјан Нахбар изашли су на пијацу талената сада већ давне 2002. године, Шпанца је узео Вашингтон као 40. пика, док је Словенац завршио на високом 15. месту са којег га је покупио Хјустон, да би касније осим за Рокетсе наступао и за Њу Џерзи и Њу Орлеанс. Наваро је само једну сезону провео у Мемфису, али углавном је био прикован за клупу. Наредне године Маћијеј Лампе изашао је на драфт где су га изабрали Њујорк Никси као последњег (30.) пика прве рунде. Следећи је на ред дошао Анте Томић који је као 44. пик 2008. године „припао“ Јути, да би још један центар Барсе Тибор Плајс 2010. био изабран као 31. пик од стране Њујорка. Након тога, Томас Саторански драфтован је 2012. као 32. пик и узели су га Вашингтон Визардси, док је 2013. Алекс Абринес запао за око Оклахоми и завршио на истом месту као његов саиграч годину дана раније, а круг је затворио Дешон Томас кога су драфтовали Сан Антонио Спарси са 58. позиције. Изгледа да се „каталонска експанзија“ ту неће завршити, јер суперталентовани Марио Хезоња има скоро загарантовано место у првој рунди драфта наредног лета.

Екипу из Блаугране у стопу прати турски Фенербахче који у својим редовима има шесторицу одабраних. Још 2008. Семих Ерден се провукао као последњи 60. пик друге рунде и отишао је у Бостон, да би годину дана касније свој НБА пасош извадио и Емир Прелџић којег је одабрао Феникс са 57. места, али Турчин пореклом из Зенице никада није крочио на паркете северноамеричког континента. Српски репрезентативац Немања Бјелица 2010. године изашао је на драфт и завршио на 35. месту одакле су га покупили Вашингтон Визардси, али су права на крило Фенера након трејда убрзо дошла у руке менаџмента Минесоте. Ни следеће године турски великан имао је представнике на драфту, пошто су тада Јан Весели и Ендрју Гаудлок бирани у првој, односно другој рунди. „Летећи Чех“ постао је шести пик и отишао је у Вашингтон, али након три године у НБА није успео да остави дубљи траг. Гаудлока су, с друге стране, бирали Лејкерс и као 46. пика и он је имао нешто запаженију каријеру у најјачој лиги света, али се на крају одлучио да ипак буде „први у селу“. Богдан Богдановић је прошлог лета изабран као 27. пик од стране Феникса, што такође треба напоменути.

На трећем месту по броју кошаркаша који су током каријере имали додир са НБА лигом јесте мадридски Реал. Краљевски клуб у својим редовима има петорицу која одговарају том опису, а интересантно да само један од њих никада није заиграо са оне стране Атлантика. Искусни Андрес Ноћиони је одавно окушао срећу на драфту (2001. године), али – веровали или не – није успео да се пласира међу 60 најбољих. Но, то није сметало Чикаго Булсима који су га ангажовали лета 2004. године и у наредних пет сезона прилично успешно је играо у граду ветра. Потом је носио дресове Сакрамента и Филаделфије, да би се 2012. године вратио у Европу. Серхио Ћаћо Родригез је, с друге стране, имао потпуно другачији пут од саиграча из Реала. Риђобради мађионичар се након три године у Естудијантесу појавио на НБА драфту 2006. године и завршио на одличном 27. месту одакле га је покупио Феникс, али његова каријера у најјачој лиги света није била претерано успешна. Никада није заиграо за Сансе, већ је био епизодиста у Портланду, Сакраменту и Њујорку, да би пре четири и по године потписао за најтрофејнији клуб Европе и просто експлодирао код Пабла Ласа.

Међутим, Феникс није поколебао мали фијаско који је доживео са Ћаћом, па је наредне године тај клуб своје право на 24. пика прве рунде потрошио на Рудија Фернандеза, али ни он није имао прилику да се докаже у Сунцима. Касније је солидно играо за Портланд и Денвер, а већ две и по сезоне један је од најбољих играча Реала и Евролиге. Новајлија у дресу Мадриђана Густаво Ајон такође има завидно НБА искуство, али као и Ноћиони, ни он својевремено није био интересантан менаџменту тамошњих франшиза када се појавио на драфту 2007. године, те је касније као недрафтован играч играо солидне роле у Њу Орлеансу, Орланду, Милвокију и Атланти. Последњи играч у Ласовом тиму који је изабран на пијаци највећих талената планете био је Серхио Љуљ који је 2009. као 34. пик припао Денверу, али енергични бек шпанске репрезентације никада није добио приликуда се окуша са планетарним кошаркашким кремом.

Многи ће се изненадити, али треће место ове листе са Реалом дели Валенсија која је ове сезоне уз Динамо Сасари најмање показала у Евролиги. Још давне 2004. године двојица актуелних чланова шпанског евролигаша изборила су пласман међу 60. највећих проспеката на свету. Ромејн Сато био је 52. пик и узели су га Сан Антонио Спарси, док је Сергеј Лишчук био још бољи и завршио је на 49. месту, те су права на њега припала Мемфису. Крилни центар Валенсије Лук Харангоди изабран је као 52. пик друге рунде на драфту 2010. године и капарисао га је Бостон, да би 2013. још два кошаркаша наранџастих нашла своје место под НБА сунцем. Немања Недовић је као последњи 30. пик прве рунде припао Вориорсима и остао је упамћен као последњи таленат којем је легендарни Дејвид Штерн изговорио име пре одласка у пензију. Истог лета, Бојан Дубљевић постао је 59. пик и узела га је Минесота. Нажалост, од свих побројаних само је српски бек имао прилику да се окуша преко баре, али његове партије нису задовољиле челнике Голден Стејта...

На четвртом месту налазе се три клуба са по четири играча који су имали искуство играња у НБА или који су прошли на тамошњој пијаци кошаркашких бисера. Интересантно, међу њима нису неки од најјачих тимова Европе попут Олимпијакоса или Макабија који не доминирају у овом сегменту, али зато Панатинаикос, Емпорио Армани и ЦСКА јесу. Када је реч о Атињанима, Антонис Фоцис, Џејмс Гист и Лукас Маврокефалидис бирани су на драфту, док је накадашњи плеј Црвене звезде Демаркус Нелсон као недрафтован играч наступао за Голден Стејт једну сезону. Милански Армани, с друге стране, у својим редовима има три играча који су прошли филтер на драфту, а чак двојица нашла су се међу првих 30. То су били Маршон Брукс 2011. године (25. пик) и Линас Клеиза шест година раније (27. пик), док је Алесандро Ђентиле на минулом драфту изабран као 53. Снажни центар Манекена Самардо Семјуелс није имао такву част, али је успео да се нађе у ростеру неког НБА тима пошто је од 2010. до 2013. наступао за Кливленд. Што се тиче московског ЦСКА, Нандо Де Коло, Сони Вимс, Деметрис Николс и Виктор Хријапа бирани су на драфту, али је само искусни Рус успео да се нађе у првом кругу као 22. пик одакле га је покупио Њу Џерзи. Но, Московљани имају највише искуства играња са друге стране океана пошто су сва четворица побројаних наступали за тамошње франшизе.

Када је реч о НБА клубовима који највише верују европским играчима издваја се – погађате – Сан Антонио. Поред плејаде врхунских кошаркаша са Старог континента који тренутно играју за Грега Поповича, Спарси су драфтовали чак седморицу њих који тренутно наступају у Евролиги. Потом следи Феникс са пет, односно Минсота са четири.

Током претходних година било је играча са ове стране Атлантика које су Американци заиста видели као будуће звезде њиховог „летећег циркуса“ и неки су апсолутно оправдали очекивања. Ипак, било је и оних који су се одлично котирали на драфту, али су убрзо схватили да им је боље да се врате на евролигашке паркете. Највиши пик са НБА драфта који тренутно наступа у Европи је Јан Весели који је као шести избор драфта 2011. припао Вашингтону, док је на другом месту прилично анонимни Џо Александер који у Макабију добија шансу на кашичицу, а 2008. Милвоки га је бирао као осмог пика. На трећој позицији је још једно изненађење пошто је просечни центар Уникахе Фран Васкез изабран као 11. пик на НБА драфту 2005. године, Орландо је полагао велике наде у њега, али он никада није доживео све оно што носи најбоља лига на свету.