Analiza: Evroliga vs NBA - razlika je sve manja!

Odavno kao nešto najnormalnije prihvatamo i činjenicu da Pau Gasol, Dirk Novicki, Toni Parker, Goran Dragić ili Nikola Peković dominiraju na američkim parketima...

Košarka 15.01.2015 | 23:00

Oni koji pomno prate dešavanja u NBA ligi odavno su primetili da kvalitet nije na onom nivou sa početka veka, dok evropska košarka ili makar najjači timove Evrolige postaju bolji iz godine u godinu. Mnogi se verovatno pitaju šta bi bilo kada bi ovakva Filadelfija ili Minesota odigrali takmičarsku utakmicu sa Realom, Barselonom ili moskovskim CSKA, te da li je konačno došlo vreme u kojem Evropljani mogu da se isprse pred nekolicinom ekipa sa one strane bare. Naravno, oni koji se nešto pitaju u „letećem cirkusu“ američke košarke i dalje su svetlosnim godinama ispred svih na Starom kontinentu što se najverovatnije neće promeniti još nekoliko decenija, ali činjenica je da su vodeći evroligaši sve bliže i da se razlika između evropskog krema i NBA taloga topi iz godine u godinu.

Odatle i ekspanzija Evropljana u NBA ligi, lavinu su pokrenuli Vlade Divac, Dražen Petrović i Arvidas Sabonis još u prošlom veku, da bi danas sve iole kvalitetno pre ili kasnije „preplivalo“ Atlantik. No, kako smo već navikli da gledamo „naše“ kod njih, odavno kao nešto najnormalnije prihvatamo i činjenicu da Pau Gasol, Dirk Novicki, Toni Parker, Goran Dragić ili Nikola Peković dominiraju na američkim parketima. Ekspanzija evropskog loptanja pod obručima se, međutim, ogleda i u migracijama u suprotnom smeru, pa sve češće svedočimo tome da respektabilni NBA košarkaši dolaze u najbolje klubove Evrope, kao i da vrhunski ovdašnji igrači biraju vodeću ulogu u Evroligi ispred odlaska u najjaču ligu na planeti, što je nekada skoro svakom igraču sa ove strane okeana bio najveći san. Otuda i ne treba da čudi što je polovina ekipa nekih evroligaša birano na draftu ili ima iskustvo igranja u najjačoj konkurenciji.

Barselona prednjači kada su u pitanju košarkaši tog tipa pošto su čak osmorica igrača katalonskog kluba svojevremeno našla svoje mesto među 60 „odabranih“. Huan Karlos Navaro i Boštjan Nahbar izašli su na pijacu talenata sada već davne 2002. godine, Španca je uzeo Vašington kao 40. pika, dok je Slovenac završio na visokom 15. mestu sa kojeg ga je pokupio Hjuston, da bi kasnije osim za Roketse nastupao i za Nju Džerzi i Nju Orleans. Navaro je samo jednu sezonu proveo u Memfisu, ali uglavnom je bio prikovan za klupu. Naredne godine Maćijej Lampe izašao je na draft gde su ga izabrali Njujork Niksi kao poslednjeg (30.) pika prve runde. Sledeći je na red došao Ante Tomić koji je kao 44. pik 2008. godine „pripao“ Juti, da bi još jedan centar Barse Tibor Plajs 2010. bio izabran kao 31. pik od strane Njujorka. Nakon toga, Tomas Satoranski draftovan je 2012. kao 32. pik i uzeli su ga Vašington Vizardsi, dok je 2013. Aleks Abrines zapao za oko Oklahomi i završio na istom mestu kao njegov saigrač godinu dana ranije, a krug je zatvorio Dešon Tomas koga su draftovali San Antonio Sparsi sa 58. pozicije. Izgleda da se „katalonska ekspanzija“ tu neće završiti, jer supertalentovani Mario Hezonja ima skoro zagarantovano mesto u prvoj rundi drafta narednog leta.

Ekipu iz Blaugrane u stopu prati turski Fenerbahče koji u svojim redovima ima šestoricu odabranih. Još 2008. Semih Erden se provukao kao poslednji 60. pik druge runde i otišao je u Boston, da bi godinu dana kasnije svoj NBA pasoš izvadio i Emir Preldžić kojeg je odabrao Feniks sa 57. mesta, ali Turčin poreklom iz Zenice nikada nije kročio na parkete severnoameričkog kontinenta. Srpski reprezentativac Nemanja Bjelica 2010. godine izašao je na draft i završio na 35. mestu odakle su ga pokupili Vašington Vizardsi, ali su prava na krilo Fenera nakon trejda ubrzo došla u ruke menadžmenta Minesote. Ni sledeće godine turski velikan imao je predstavnike na draftu, pošto su tada Jan Veseli i Endrju Gaudlok birani u prvoj, odnosno drugoj rundi. „Leteći Čeh“ postao je šesti pik i otišao je u Vašington, ali nakon tri godine u NBA nije uspeo da ostavi dublji trag. Gaudloka su, s druge strane, birali Lejkers i kao 46. pika i on je imao nešto zapaženiju karijeru u najjačoj ligi sveta, ali se na kraju odlučio da ipak bude „prvi u selu“. Bogdan Bogdanović je prošlog leta izabran kao 27. pik od strane Feniksa, što takođe treba napomenuti.

Na trećem mestu po broju košarkaša koji su tokom karijere imali dodir sa NBA ligom jeste madridski Real. Kraljevski klub u svojim redovima ima petoricu koja odgovaraju tom opisu, a interesantno da samo jedan od njih nikada nije zaigrao sa one strane Atlantika. Iskusni Andres Noćioni je odavno okušao sreću na draftu (2001. godine), ali – verovali ili ne – nije uspeo da se plasira među 60 najboljih. No, to nije smetalo Čikago Bulsima koji su ga angažovali leta 2004. godine i u narednih pet sezona prilično uspešno je igrao u gradu vetra. Potom je nosio dresove Sakramenta i Filadelfije, da bi se 2012. godine vratio u Evropu. Serhio Ćaćo Rodrigez je, s druge strane, imao potpuno drugačiji put od saigrača iz Reala. Riđobradi mađioničar se nakon tri godine u Estudijantesu pojavio na NBA draftu 2006. godine i završio na odličnom 27. mestu odakle ga je pokupio Feniks, ali njegova karijera u najjačoj ligi sveta nije bila preterano uspešna. Nikada nije zaigrao za Sanse, već je bio epizodista u Portlandu, Sakramentu i Njujorku, da bi pre četiri i po godine potpisao za najtrofejniji klub Evrope i prosto eksplodirao kod Pabla Lasa.

Međutim, Feniks nije pokolebao mali fijasko koji je doživeo sa Ćaćom, pa je naredne godine taj klub svoje pravo na 24. pika prve runde potrošio na Rudija Fernandeza, ali ni on nije imao priliku da se dokaže u Suncima. Kasnije je solidno igrao za Portland i Denver, a već dve i po sezone jedan je od najboljih igrača Reala i Evrolige. Novajlija u dresu Madriđana Gustavo Ajon takođe ima zavidno NBA iskustvo, ali kao i Noćioni, ni on svojevremeno nije bio interesantan menadžmentu tamošnjih franšiza kada se pojavio na draftu 2007. godine, te je kasnije kao nedraftovan igrač igrao solidne role u Nju Orleansu, Orlandu, Milvokiju i Atlanti. Poslednji igrač u Lasovom timu koji je izabran na pijaci najvećih talenata planete bio je Serhio Ljulj koji je 2009. kao 34. pik pripao Denveru, ali energični bek španske reprezentacije nikada nije dobio prilikuda se okuša sa planetarnim košarkaškim kremom.

Mnogi će se iznenaditi, ali treće mesto ove liste sa Realom deli Valensija koja je ove sezone uz Dinamo Sasari najmanje pokazala u Evroligi. Još davne 2004. godine dvojica aktuelnih članova španskog evroligaša izborila su plasman među 60. najvećih prospekata na svetu. Romejn Sato bio je 52. pik i uzeli su ga San Antonio Sparsi, dok je Sergej Liščuk bio još bolji i završio je na 49. mestu, te su prava na njega pripala Memfisu. Krilni centar Valensije Luk Harangodi izabran je kao 52. pik druge runde na draftu 2010. godine i kaparisao ga je Boston, da bi 2013. još dva košarkaša narandžastih našla svoje mesto pod NBA suncem. Nemanja Nedović je kao poslednji 30. pik prve runde pripao Voriorsima i ostao je upamćen kao poslednji talenat kojem je legendarni Dejvid Štern izgovorio ime pre odlaska u penziju. Istog leta, Bojan Dubljević postao je 59. pik i uzela ga je Minesota. Nažalost, od svih pobrojanih samo je srpski bek imao priliku da se okuša preko bare, ali njegove partije nisu zadovoljile čelnike Golden Stejta...

Na četvrtom mestu nalaze se tri kluba sa po četiri igrača koji su imali iskustvo igranja u NBA ili koji su prošli na tamošnjoj pijaci košarkaških bisera. Interesantno, među njima nisu neki od najjačih timova Evrope poput Olimpijakosa ili Makabija koji ne dominiraju u ovom segmentu, ali zato Panatinaikos, Emporio Armani i CSKA jesu. Kada je reč o Atinjanima, Antonis Focis, Džejms Gist i Lukas Mavrokefalidis birani su na draftu, dok je nakadašnji plej Crvene zvezde Demarkus Nelson kao nedraftovan igrač nastupao za Golden Stejt jednu sezonu. Milanski Armani, s druge strane, u svojim redovima ima tri igrača koji su prošli filter na draftu, a čak dvojica našla su se među prvih 30. To su bili Maršon Bruks 2011. godine (25. pik) i Linas Kleiza šest godina ranije (27. pik), dok je Alesandro Đentile na minulom draftu izabran kao 53. Snažni centar Manekena Samardo Semjuels nije imao takvu čast, ali je uspeo da se nađe u rosteru nekog NBA tima pošto je od 2010. do 2013. nastupao za Klivlend. Što se tiče moskovskog CSKA, Nando De Kolo, Soni Vims, Demetris Nikols i Viktor Hrijapa birani su na draftu, ali je samo iskusni Rus uspeo da se nađe u prvom krugu kao 22. pik odakle ga je pokupio Nju Džerzi. No, Moskovljani imaju najviše iskustva igranja sa druge strane okeana pošto su sva četvorica pobrojanih nastupali za tamošnje franšize.

Kada je reč o NBA klubovima koji najviše veruju evropskim igračima izdvaja se – pogađate – San Antonio. Pored plejade vrhunskih košarkaša sa Starog kontinenta koji trenutno igraju za Grega Popoviča, Sparsi su draftovali čak sedmoricu njih koji trenutno nastupaju u Evroligi. Potom sledi Feniks sa pet, odnosno Minsota sa četiri.

Tokom prethodnih godina bilo je igrača sa ove strane Atlantika koje su Amerikanci zaista videli kao buduće zvezde njihovog „letećeg cirkusa“ i neki su apsolutno opravdali očekivanja. Ipak, bilo je i onih koji su se odlično kotirali na draftu, ali su ubrzo shvatili da im je bolje da se vrate na evroligaške parkete. Najviši pik sa NBA drafta koji trenutno nastupa u Evropi je Jan Veseli koji je kao šesti izbor drafta 2011. pripao Vašingtonu, dok je na drugom mestu prilično anonimni Džo Aleksander koji u Makabiju dobija šansu na kašičicu, a 2008. Milvoki ga je birao kao osmog pika. Na trećoj poziciji je još jedno iznenađenje pošto je prosečni centar Unikahe Fran Vaskez izabran kao 11. pik na NBA draftu 2005. godine, Orlando je polagao velike nade u njega, ali on nikada nije doživeo sve ono što nosi najbolja liga na svetu.