Зовем се Ахмет и пут до спаса води преко Србије

Почео је да плаче тек кад је поменуо супругу и како је њен накит био залог за његов бег из Сирије. А први део приче Мухамеда, наставника енглеског из Арихе, далеко је тежи од тих неколико грама злата. Тежи и од модрица на лицу које су му нанели пљачкаши на путу од Македоније до Србије. И од самоће азилантског центра у Боговађи где смо га нашли.

Србија 02.01.2015 | 21:40

До овог лазаревачког села у коме дели азилантску судбину са још 160 невољника стигао је пешке са девет сународника, а на путу дугом осам дана успут је опљачкан и претучен. Иза њега је петогодишњи затворски стаж политичког робијаша у нељудским условима, у мислима неизвесна судбина четворо браће и пет сестара који су остали у вртлогу грађанског рата.

- Желим само да се докопам Холандије и да омогућим супрузи да ми се придружи! - каже кратко и баца поглед на мобилни телефон жељно ишчекујући неки глас од својих.

Све њихове приче су сличне, обојене трагедијом сопствених земаља и неизвесном будућношћу у непознатим државама до којих многи од њих и не дођу; једни се удаве, многи у изнудици заврше као модерно робље, некима зао удес и несрећа на путу сруши снове који су се чинили надохват руке.

Попут младог Пакистанца кога је након хиљада километара невоља сачекала на железничкој прузи код Врања - ту га је ударио воз након чега му је ампутирана нога што је од њега направило инвалида коме су тако одсечене и шансе да у белом свету нађе своју срећу.

Ахмет је побегао од сиромаштва из родног Алжира, потуца се по Балкану већ годину и по, чак је помало научио и српски језик. У Грчкој је радио на плантажама поморанџи, криза је однела и тај посао и сад кроз прозоре боговађског центра машта о Француској и Великој Британији. Азилантски прекаљен, сачувао је грч од осмеха и опори смисао за шалу:

- Тамо једва чекају да ме виде!

Адил је Курд који је побегао од рата у Сирији и до Боговађе је путовао месец дана преко Турске, Грчке, Бугарске и Македоније, оне који су му омогућавали прелаз граница није ни видео, све се обављало телефоном и коштало је око 3.000 евра. Коштало је и нерава, иако има тек 19 година седе шарају његову загасито црну косу. Удај (21) је стигао из околине Дамаска где су му остали срушена кућа, гроб погинулог брата и полупразан индекс правног факултета. Он би до Шведске, тамо има рођаке.

Исмаил гледа у правцу Немачке, Орхан машта о хладној Скандавији, трогодишња Ајша трчкара огромним ходником одмаралишта Црвеног крста претвореног у њихову привремену кућу и не зна где ће је родитељи одвести. Али једно је сигурно: нико од њих нема намеру да остане у Србији. Где их и разумеју и не разумеју, али је основни разлог да они једно сиромаштво и несигурност не желе да замене другим.

То је и један од разлога што је међу нешто више од 10.000 њих који су од успостављања азилног система у Србији ( април 2008.) тражили азил само десетак добило позитивну одлуку: избегличку или субсидијерну заштиту.

(Прва се додељује странцу због оправданог страха од прогона због расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности, политичких уверења који се не налази у држави порекла, док се друга додељује странцима који би у случају повратка у државу порекла били изложени мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или би његов живот, безбедност и слобода били угрожени насиљем које је изазвано спољном агресијом или унутрашњим оружаним сукобима.)

Други разлог је садржан у чињеници да је Србија за апсолутну већину тражилаца азила представља транзитну земљу на путу до развијених држава северне и западне Европе., а највећи број азиланата напусти нашу земљу и пре окончања азилног поступка. Истовремно, тражиоци азила су демотивисани да сачекају крај те процедуре због спорости и неефикасности азилног система Србије. Тако је, примера ради, према подацима Владе Србије у 2012. години од укупно 2732 лица која су изразила анмеру за азил, захтев поднело тек њих 12 одсто. Од 419 одлука Одсека за азил у тој години, 350 је обустављено због својевољног напуштања азила.

Изражавањем намере да траже азил њихов боравак у Србији постаје легалан а током азилног поступка тражиоци азила имају право на смештај, азилну личну карту, слободу кретања, здравствену заштиту, бесплатно основно и средње образовање.
Заједничко за већину тражилаца азила у Србији је чињеница да до Србије долазе нелегалним преласком најмање неколико државних граница, јер им је легалан долазак онемогућен у земљама порекла услед прогона, рата, насиља немања услова за одобравање виза , одсуства докумената...

Према проценама Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила број особа које нелегално уђу у Србију, никад не затраже азил и само прођу кроз нашу земљу неопажени је шест до седам пута већи од броја оних који затраже азил и процењује се да и једних и других годишње прође кроз нашу земљу између 15.000 и 20.000.

Због тога они користе услуге кријумчара и фаалсификатора који им за високу цену помажу у преласку граница ван граничних прелаза, чиме често ризикују и живот с обзиром да им позитиван исход пута кријумчари не гарантују. чак, према њиховим сведочењима, неретко се догађа да буду преварени, уцењивани или злостављани од стране кријумчара, страдају или буду сведоци страдања најближих.

На основу интервјуа са азилантима дошло се до закључка да се просечна сума потрошена на услуге кријумчара за долазак од земље порекла до Србије креће између шест и десет хиљада евра.