Zovem se Ahmet i put do spasa vodi preko Srbije

Počeo je da plače tek kad je pomenuo suprugu i kako je njen nakit bio zalog za njegov beg iz Sirije. A prvi deo priče Muhameda, nastavnika engleskog iz Arihe, daleko je teži od tih nekoliko grama zlata. Teži i od modrica na licu koje su mu naneli pljačkaši na putu od Makedonije do Srbije. I od samoće azilantskog centra u Bogovađi gde smo ga našli.

Srbija 02.01.2015 | 21:40

Do ovog lazarevačkog sela u kome deli azilantsku sudbinu sa još 160 nevoljnika stigao je peške sa devet sunarodnika, a na putu dugom osam dana usput je opljačkan i pretučen. Iza njega je petogodišnji zatvorski staž političkog robijaša u neljudskim uslovima, u mislima neizvesna sudbina četvoro braće i pet sestara koji su ostali u vrtlogu građanskog rata.

- Želim samo da se dokopam Holandije i da omogućim supruzi da mi se pridruži! - kaže kratko i baca pogled na mobilni telefon željno iščekujući neki glas od svojih.

Sve njihove priče su slične, obojene tragedijom sopstvenih zemalja i neizvesnom budućnošću u nepoznatim državama do kojih mnogi od njih i ne dođu; jedni se udave, mnogi u iznudici završe kao moderno roblje, nekima zao udes i nesreća na putu sruši snove koji su se činili nadohvat ruke.

Poput mladog Pakistanca koga je nakon hiljada kilometara nevolja sačekala na železničkoj pruzi kod Vranja - tu ga je udario voz nakon čega mu je amputirana noga što je od njega napravilo invalida kome su tako odsečene i šanse da u belom svetu nađe svoju sreću.

Ahmet je pobegao od siromaštva iz rodnog Alžira, potuca se po Balkanu već godinu i po, čak je pomalo naučio i srpski jezik. U Grčkoj je radio na plantažama pomorandži, kriza je odnela i taj posao i sad kroz prozore bogovađskog centra mašta o Francuskoj i Velikoj Britaniji. Azilantski prekaljen, sačuvao je grč od osmeha i opori smisao za šalu:

- Tamo jedva čekaju da me vide!

Adil je Kurd koji je pobegao od rata u Siriji i do Bogovađe je putovao mesec dana preko Turske, Grčke, Bugarske i Makedonije, one koji su mu omogućavali prelaz granica nije ni video, sve se obavljalo telefonom i koštalo je oko 3.000 evra. Koštalo je i nerava, iako ima tek 19 godina sede šaraju njegovu zagasito crnu kosu. Udaj (21) je stigao iz okoline Damaska gde su mu ostali srušena kuća, grob poginulog brata i poluprazan indeks pravnog fakulteta. On bi do Švedske, tamo ima rođake.

Ismail gleda u pravcu Nemačke, Orhan mašta o hladnoj Skandaviji, trogodišnja Ajša trčkara ogromnim hodnikom odmarališta Crvenog krsta pretvorenog u njihovu privremenu kuću i ne zna gde će je roditelji odvesti. Ali jedno je sigurno: niko od njih nema nameru da ostane u Srbiji. Gde ih i razumeju i ne razumeju, ali je osnovni razlog da oni jedno siromaštvo i nesigurnost ne žele da zamene drugim.

To je i jedan od razloga što je među nešto više od 10.000 njih koji su od uspostavljanja azilnog sistema u Srbiji ( april 2008.) tražili azil samo desetak dobilo pozitivnu odluku: izbegličku ili subsidijernu zaštitu.

(Prva se dodeljuje strancu zbog opravdanog straha od progona zbog rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti, političkih uverenja koji se ne nalazi u državi porekla, dok se druga dodeljuje strancima koji bi u slučaju povratka u državu porekla bili izloženi mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili bi njegov život, bezbednost i sloboda bili ugroženi nasiljem koje je izazvano spoljnom agresijom ili unutrašnjim oružanim sukobima.)

Drugi razlog je sadržan u činjenici da je Srbija za apsolutnu većinu tražilaca azila predstavlja tranzitnu zemlju na putu do razvijenih država severne i zapadne Evrope., a najveći broj azilanata napusti našu zemlju i pre okončanja azilnog postupka. Istovremno, tražioci azila su demotivisani da sačekaju kraj te procedure zbog sporosti i neefikasnosti azilnog sistema Srbije. Tako je, primera radi, prema podacima Vlade Srbije u 2012. godini od ukupno 2732 lica koja su izrazila anmeru za azil, zahtev podnelo tek njih 12 odsto. Od 419 odluka Odseka za azil u toj godini, 350 je obustavljeno zbog svojevoljnog napuštanja azila.

Izražavanjem namere da traže azil njihov boravak u Srbiji postaje legalan a tokom azilnog postupka tražioci azila imaju pravo na smeštaj, azilnu ličnu kartu, slobodu kretanja, zdravstvenu zaštitu, besplatno osnovno i srednje obrazovanje.
Zajedničko za većinu tražilaca azila u Srbiji je činjenica da do Srbije dolaze nelegalnim prelaskom najmanje nekoliko državnih granica, jer im je legalan dolazak onemogućen u zemljama porekla usled progona, rata, nasilja nemanja uslova za odobravanje viza , odsustva dokumenata...

Prema procenama Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila broj osoba koje nelegalno uđu u Srbiju, nikad ne zatraže azil i samo prođu kroz našu zemlju neopaženi je šest do sedam puta veći od broja onih koji zatraže azil i procenjuje se da i jednih i drugih godišnje prođe kroz našu zemlju između 15.000 i 20.000.

Zbog toga oni koriste usluge krijumčara i faalsifikatora koji im za visoku cenu pomažu u prelasku granica van graničnih prelaza, čime često rizikuju i život s obzirom da im pozitivan ishod puta krijumčari ne garantuju. čak, prema njihovim svedočenjima, neretko se događa da budu prevareni, ucenjivani ili zlostavljani od strane krijumčara, stradaju ili budu svedoci stradanja najbližih.

Na osnovu intervjua sa azilantima došlo se do zaključka da se prosečna suma potrošena na usluge krijumčara za dolazak od zemlje porekla do Srbije kreće između šest i deset hiljada evra.