Русија не би подржала отцјепљење Српске

У најновијем Мосту РСЕ разговарало се о политици Русије према Босни и Херцеговини. Саговорници су били два стручњака за међународне односе - Милош Шолаја, професор Факултета политичких наука у Бањалуци, и Ешреф Кенан Рашидагић, ванредни професор Факултета политичких наука у Сарајеву.

Босна и Херцеговина 28.12.2014 | 17:15

Било је ријечи о томе шта значи недавна порука Петра Иванцова, руског амбасадора у Сарајеву, да за Босну и Херцеговину постоје и друге опције осим Европске уније, зашто је Русија била уздржана на седници Савјета безбједности када се расправљало о продужењу мандата снага ЕУФОР-а у Босни и Херцеговини, о везама руководства Републике Српске са Московом, да ли би Русија подржала отцјепљење Републике Српске, зашто се Русија противи уласку Босне и Херцеговине у НАТО пакт, као и о томе да ли би Русија правила сметње Босни и Херцеговини на њеном путу ка Европској унији.

Омер Карабег: Недавно је Петар Иванцов, руски амбасадор у Босни и Херцеговини, рекао да би Босна и Херцеговина, умјесто неуспјелих покушаја да се придружи Европској унији, требало да размисли о јачем повезивању са земљама као што су Кина, Русија и Турска. То је први пут да је Русија јавно сугерисала Босни и Херцеговини да потражи алтернативу Европској унији. Русија је и до сада имала резерве према еуроатланском путу Босне и Херцеговине, али сада је врло отворено наступила. Како ви то тумачите?
 
Ешреф Кенан Рашидагић: Политика Русије према Босни и Херцеговини врло често се искључиво ставља у контекст посљедњих догађања везаних за Украјину. Међутим, без обзира на повремену другачију реторику појединих представника Русије, та политика је у цијелом послијератном периоду играла врло конструктивну улогу у односу на Босну и Херцеговину.

Тачно је то што сте рекли да Русија први пут исказује одређене резерве спрам еуроатланског пута Босне и Херцеговине, што до сада није радила. Ја, међутим, не мислим да она сада у потпуности мијења свој однос према Босни и Херцеговини и да ће радити на томе да отежа наш приступ еуроатлантским интеграцијама. Питање је да ли би она, и када би то одлучила, имала начина и могућности да тако нешто направи.
Омер Карабег: То да Русија сада има другачији став према Босни и Херцеговини говори и чињеница да је на сједници Савјета безбједности била уздржана приликом гласања о продужавању мандата ЕУФОР-а.

Ешреф Кенан Рашидагић: Битан је момент када се то десило и у ком окружењу. Уздржавањем од гласања она је послала неку врсту дипломатске поруке Западу у вези са Босном и Херцеговином, али није гласала против. Само би глас против био нешто стварно значајно.

Милош Шолаја: Спољну политику Русије према Босни и Херцеговини не можемо посматрати изван опште концепције руске спољне политике која је, као што је познато, почела да се мијења након оне чувене конференције о безбједности у Минхену 2007. године, када је Путин наговијестио заокрет.

Суштина тог заокрета је да Русија не жели више да буде подизвођач, односно кооперант транзиционих радова којима руководи Запад, него жели да оствари свој утицај и да буде равноправна. Она води своју политику чији су циљеви што већи утицај и што већа корист како политичка, тако и економска.

Порука коју је Русија упутила уздржавањем од гласања, када се на сједници Савјета безбједности разговарало о продужењу мандата ЕУФОР-а није нова, она се могла чути и раније, само је неки нису жељели да чују. То је резултат руске спољне политике, чији је циљ јачанаје Русије на међународном плану, укључујући и настојање да се поврати некадашња улога Совјетског савеза на свјетској сцени.

Омер Карабег: Кажете да то није нова политика , али никада раније Русија није тако отворена ставила под знак питања европски пут Босне и Херцеговине, као што је то недавно учинио руски амбасадор Иванцов. Зашто баш у овом тренутку?
 
Милош Шолаја: Процијењено је да је то могуће због прилично снажне улоге Русије, не само у Босни и Херцеговини, него у региону. Та изјава показује да Русија жели да има што јаче партнере широм свијета, а свакако и у регионима који су јој у близини. А југоисток Европе, односно Балкан, је један од тих региона који је интересантан не само Русији, него и Турској, али и Кини, што смо видјели у посљедње вријеме.

Омер Карабег: Да ли је такав наступ Русије према Босни и Херцеговине дио нове стратегије Русије према Балкану, посебно према Србији и Босни и Херцеговини? На то је недавно упозорила и њемачка канцеларка Меркел која је рекла да Москва настоји да земље западног Балкана учини економски и политички зависним од Русије?

Ешреф Кенан Рашидагић: Чињеница је да су руске твртке веома много инвестирале, не само на подручју Балкана, него прије свега у централној и источној Еуропи, с тим што је подручје Балкана посебно подложно утицају те врсте због тога што је ријеч о малим државама и слабим економијама гдје једна инвестиција, релативно мала у еуропским и свјетским оквирима, може значити јако пуно - и одатле можда страх да Русија на тај начин купује свој утицај у региону.

С друге стране, врло је упитно колико је подручје Балкана стратешки битно за Русију и шта она ту може учинити. Ако је игдје могла да покаже зубе и државама у региону и Западу - то је било Косово. Србија се веома много ослонила на подршку за коју је мислила да ће је добити од Русује, кад је у питању Косово. Русима је готово у бесцјење продата нафтна индустрија у замјену за неки обећани утицај. Шта је за узврат Србија добила? Апсолутно ништа.

Русија је чак повукла и своје трупе, које је имала на територији Косова, са којима је могла да оствари неки утицај у региону. Она је процијенила да јој то није толико битно, да јој је прескупо да држи трупе на Косову, јер нема стварног интереса. Други примјер је Црна Гора, гдје су Руси постали главни инвеститори и покуповали све што вриједи од тамошњих некретнина.

Међутим, то ни на који начин није утицало на опредјељење Црне Горе да приступи НАТО савезу. Руски дужносници су оштро реагирали на намјеру Црне Горе да уђе у НАТО пакт, али без обзира на све инвестиције, они то нису могли да блокирају. И још нешто.

Ако говоримо о заокрету у руској спољној политици, у чему се слажем са колегом Шолајом, ако је тачно да Русија сада показује зубе, онда је тужно да је некадашња империја, од које се тресао цијели свијет, спала на то да се натеже са Западом око малих микро држава попут Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије.
Омер Карабег: Русија се већ чврсто усидрила у Републици Српској. Њен предсједник Милорад Додик се стално савјетује са руским амбасадором, отворено подржава све потезе Русије и критикује Запад. 

Милош Шолаја: Република Српска, која није субјект међународних односа у пуном капацитету, у одређеном смислу, који је предвиђен Дејтонским споразумом, има могућности да води спољну политику и остварује своје циљеве и интересе. Русија се показала као врло заинтересован и врло јак партнер Републике Српске, посебно када је ријеч о приватизацијама, које су биле врло снажан економски импулс.

Економска сарадња подразумијевала је и одређене политичке односе у које су били укључени не само руски амбасадор у Босни и Херцеговини, који има честе контакте са институцијама Републике Српске, него и други високи званичници. Не треба заборавити да Александар Боцан Харченко, бивши амбасадор у Босни и Херцеговини, спада у сам врх руске дипоматије што говори о томе да Босна и Херцеговина заузима високу позицију у спољној политици Русије.

Исто тако, чињеница је да се предсједник Путин само у овој години три пута састао са предсједником Републике Српске Милорадом Додиком. Све то говори о политичким намјерама, циљевима и интересима Русије. Русија је велика сила, хтио то неко да призна или не. Створен је интересантан оквир и политички амбијент повезивања Републике Српске и Русије.

Запад се томе противи јер му то не одговара, али зар се и људи са Запада нису могли да понашају на тај начин према Републици Српској. Чињеница је да се руска и западна економска филозофија разликују.

Ако се вежете за Европску унију и НАТО пакт, инвестиције вам долазе тек када постанете њихови чланови, а Русија је инвестирала одмах. Један озбиљан државник наравно да ће ићи према ономе ко ће му омогућити да што прије оствари јаку економску, а тиме и политичку позицију.

Ешреф Кенан Рашидагић: Додик се понаша реално и тражи савезнике тамо гдје може да оствари своје циљеве. Да ли се неком свиђа или не - то је друга ствар. Можда би било боље упитати се зашто се други политичари у Босни и Херцеговини и зашто се централне власти толико устежу од сарадње и контаката са Русијом.

Зашто постоји нека врста сумњичавости када је у питању све што се тиче руске политике? Русија је, ако ништа, јако битна држава за Босну и Херцеговину. Она је велики инвеститор и једини извор енергента о којем овиси доста велики дио популације ове земље. То је плин који нам долази искључиво из Русије. Тако да би по логици ствари сваки добар политичар требао да ради на томе да оствари што боље односе са Русијом.

Иначе, без обзира на сву реторику која се чује у посљедње вријеме, мислим да Босна и Херцеговина нема потенцијал да се претвори у неку нову тачку сукоба између Истока и Запада. Она није толико битна ни једној ни другој страни, нема ресурса, нити има значајан стратешки положај.

Омер Карабег: Да ли би Русија подржала отцјепљење Републике Српске, што је Додиков циљ од кога он никада није одустао?

Милош Шолаја: Нисам сигуран да је то Додиков циљ, али је чињеница да он ту могућност користи у унутрашњим релацијама. Јер, чињеница је да поред идеје о сепарацији Републике Српске код Хрвата постоји идеја о сепарацији западне Херцеговине, као што код извјесних политичких кругова у Сарајеву постоји идеја о центализацији Босне и Херцеговине. То је посљедица унутрашње комплексности Босне и Херцеговине.

Међутим, ми не треба да играмо те игре, него треба покушати да ту унутрашњу комплексност претворимо у нашу предност. Ако имамо хрватски национални корпус, који је ближи сарадњи са НАТО пактом и Европском унијом, ако постоји пробошњачки, односно исламски корпус, који је ближи сарадњи са исламским земљама, и ако постоји православни корпус који може да оствари везе са свијетом који предводи Русија - зашто да то све не искористимо и не покушамо да из тога извучемо заједничку корист.

Зашто се заједничке институције не би окренуле и према Русији, не само према Европској унији? Али политичке елите у Босни и Херцеговини немају баш много жеље да се отворе према било коме, па ни према Европској унији, јер би тада нестале са политичке сцене. Друга ствар су геостратешки интереси Русије. Русија има традиционалну потребу да буде присутна на југоистоку Европе, јер је то регион који је близу и Турске и Средоземног мора.

У питању су геополитичке тежње којих се велике силе никада не одричу. Оне их само модификују. Некад су видљивије, а некад мање видљиве, али је чињеница да је контрола пролаза између Црног и Средоземног мора и данас, као и прије 200 или 500 година, за Русију била јако важна.

Омер Карабег: Нисте ми одговорили на питање какав однос има Русија према Додиковим изјавама о отцјепљењу Републике Српске. Оне су можда само реторичке, али стално се понављају. 

Милош Шолаја: Мислим да Русија нема неку потребу да подржава самосталност и независност Републике Српске. Русија је, као учесник у креацији Дејтонског мировног споразума, и један од његових гараната. Мислим да је Русија апсолутно задовољна оваквом унутрашњом организацијом и политичким системом Босне и Херцеговине.

Имао сам прилику да разговарам са неким руским дипломатима који су ми рекли да јачање руске позиције у Републици Српској није крајњи циљ руске спољне политике него јачање њене позиције, нарочито енергетске, у цијелој Босни и Херцеговини. Тај простор би Русија морала напустити када би признала Републику Српску. За њу је боље да буде партнер цијеле Босне и Херцеговине него само Републике Српске.

Ешреф Кенан Рашидагић: Русија није склона подржавању таквих авантуристичких потеза дужносника српског народа у Босни и Херцеговини. Када је долазило до кризних ситуација, као што су биле најава референдума о отцјепљењу или пријетња повлачењем представника Републике Српске из државног парламента, Русија није охрабривала реторику која је имала за циљ даље заоштравање односа или чак распад Босне и Херцеговине.

Истина, било је изјава подршке таквим потезима које су често цитиране у штампи, али то су биле изјаве неких четвороразредних владиних дужносника или пензионираних руских пуковника. То никада нису били изрази подршке званичне Москве. У политици великих сила симпатије и историјске везе играју улогу само у оној мјери у којој су корисне за циљеве вањске политике који се тренутно покушавају спровести.

У појединим медијима Русија се често представља као мајка заштитница овог или оног народа. Те ствари у политици великих држава и великих сила не постоје. Да емоције играју неку улогу, Русија би реагирала на Косову, гдје је имала и своје трупе. И у Републици Српској, приликом најава о расписивању референдума, Русија очито није подржала ту врсту авантуризма.

Омер Карабег: Ви, дакле, сматрате да Русија не би подржала отцјепљење Републике Српске, јер то није у њеном интересу?

Ешреф Кенан Рашидагић: Не може се прогласити отцјепљење преко ноћи. То би морао бити резултат дугорочног процеса дисолуције, а први корак је расписивање референдума. Русија није подржала ни тај први корак, па је можда излишно постављати питање да ли би она подржала независност Републике Српске, јер не видим могућност да би неко могао прогласити ту независност преко ноћи. Не видим да је то питање сада релевантно.

Омер Карабег: У којој мјери присуство снага ЕУФОР-а, то јесте војних снага Европске уније, ма колико оне малобројне биле, ограничава ширење руског утицаја у Босни и Херцеговини?

Ешреф Кенан Рашидагић: Снаге ЕУФОР-а су практично занемариве. Ако погледате податке на wеб страници ЕУФОР-а, видјећете да су те ефективе заправо врло симболичне, практично се ради о особљу главног штаба.

ЕУФОР је битан у симболичном смислу, јер захваљујући ауторитету, који добија од Вијећа сигурности Уједињених народа, представља гарант стабилности и опстојности Босне и Херцеговине.

ЕУФОР има политичку улогу и Еуропска унија и НАТО преко њега остварују одређену улогу у осигурању правца којим ће се кретати Босна и Херцеговина. У том смислу ЕУФОР је овдје битан фактор, а, с друге стране, тешко је замислити ситуацију у којој он представља неку врсту бране ширењу руског утицаја. Руски утицај се не остварује кроз присуство војних ефектива него путем инвестицаја.

Омер Карабег: У закључку, може ли Русија својим акцијама да успори пут Босне и Херцеговине према Европској унији? 

Милош Шолаја: Русија је више пута рекла да види Босну и Херцеговину у Европској унију, али без страних агенција које управљају Босном и Херцеговином, у које спада и војни дио. То је један од разлога зашто Русија није дала сагласност на продужавање мандата ЕУФОР-а. Сасвим је извјесно да Босна и Херцеговина неће ући у Европску унију ни са ОХР-ом, ни са НАТО мисијом, ни са ЕУФОР-ом.

ЕУФОР је више ствар унутрашњих европских политика које се окупљају око једине војне мисије Европске уније у Европи, а то је и ствар односа између Европске уније и НАТО пакта. Њима је то присуство важно више у симболичком смислу. Реално гледајући, то није војна снага која би могла да интервенише у случају поремећаја мира у Босни и Херцеговини.

Она би могла да интервенише једино упозорењем. Босна и Херцеговина без страних организација са унутрашњим, а не спољним суверенитетом, способна да самостално проводи политичке и правне процедуре - то је циљ коме треба тежити. Русија нема ништа против такве Босне и Херцеговине у Европској унији.
Омер Карабег: Да ли је Русија против тога да Босна и Херцеговина уђе у НАТО пакт?

Милош Шолаја: Да. То је апсолутно позиција Русије и она је то више пута исказала. Почела је да исказује тај став још у вријеме када се Хрватска приближавала НАТО пакту. Тада је отворено рекла да се не слаже с тим, мада њене реакције нису биле тако оштре. Читав низ земаља на западном Балкану - Црна Гора, Србија, Македонија и Босна и Херцеговина нису у том војном савезу. Позиција Србије је војна неутралност и сасвим је сигурно да ће Русија настојати да појача унутрашњи отпор у тој земљи према евроатлантској интеграцији.

Ешреф Кенан Рашидагић: Што се тиче приступања Еуропској унији, мислим да је то за све земље региона на неки начин завршена прича, с тим што ће она дуже потрајати. Србија је кандидат, а кад вас једном потврде као кандидата, онда је отприлике та прича завршена.

Ако се Русија није баш претјерано бунила због такве оријентације Србије, не мислим да ће се друкчије понашати и кад је у питању Босна и Херцеговина. Питање ширења НАТО пакта је у неку руку друга прича, без обзира што искрено мислим да Русија не страхује толико од приближавања земаља Балкана НАТО пакту, јер то изравно не угрожава њене интересе, с обзиром да она не граничи са тим земљама.

Према томе, Босна и Херцеговина у том погледу није битна за Русију. Међутим, Русија се принципијелно противи ширењу НАТО пакта, јер себе види као предводницу земаља које су на мети тог савеза, па вјерујем да неће бити пресретна ако се и Босна и Херцеговина једног дана нађе у том војном савезу. Друго је питање да ли ће она активно радити на спречавању и успоравању приступања наше земље НАТО пакту и колико има могућности за то.

Омер Карабег: Дакле, Русија се неће много противити уласку Босне и Херцеговине у Европску унију, али би се можда могла противити њеном уласку у НАТО пакт?

Ешреф Кенан Рашидагић: Отприлике тако. С тим што се Русија не би противила њеном уласку у НАТО пакт зато што јој је Босна и Херцеговина јако битна, него зато што се Русија принципијелно противи ширењу утицаја НАТО савеза, јер оправдано сматра да је она дежурни непријатељ тог савеза и раисон д'етре његовог постојања.

Питање је, међутим, да ли би због приступања Босне и Херцеговине НАТО пакту Русија ушла у отворену конфронтацију са тим савезом, јер не видим да, осим тог принципијелног неслагања са политиком проширења НАТО пакта, Русија има неки посебан стратешки интерес у Босни и Херцеговини. Ако је у питању приступ топлим морима, Црна Гора је ту много битнија, а своједобно је била и Бугарска, али Русија ни у једном ни у другом случају није могла ништа учинити.

Милош Шолаја: Русија је 2009. године покренула иницијативу о заједничкој европској безбједности, која је подразумијевала да се све државе у Европи, као и организације типа НАТО пакта, Европске унује, Организације за безбједност и сарадњу и тако даље, укључе у ту иницијативу и да безбједност ниједне државе и организације не буде грађена на рачун других.

Ту иницијативу нико није подржао и од тада је Русија почела са снажнијом реториком против НАТО пакта и противи се његовом проширењу. Тако је било кад се радило о приступању НАТО пакту Хрватске и Албаније, а тако је и сада када су у питању Црна Гора и Босна и Херцеговина. 

Извор: РСЕ