Виртуелна стварност квари мозак!

Технологија мења начин на који функционише хипокампус, задужен за простор и меморију. Када је мозак у измишљеном свету, неурони у хипокампусу раде тако да је функционисање нарушено.

Здравље 15.12.2014 | 20:22

ИАКО свет виртуелне реалности истовремено одушевљава и плаши, неминовност је да се технологија све више користи, од науке до света игрица. Научници који проучавају делове мозга кључне за почетак Алцхајмерове болести, открили су недавно да наш мозак ради потпуно другачије у виртуелном и у стварном свету, чак и када споља наше понашање делује идентично.

Мајанк Мехта, професор физике, неурологије и неуробиологије са УЦЛА колеџа, каже да је образац мождане активности у делу мозга који је задужен за осећај за простор у виртуелној реалности потпуно другачији у односу на стварни свет.

- Како веома много људи користи виртуелну реалност, веома је важно да откријемо у чему је та велика разлика - наводи Мехта, додајући да су неурофизичари са УЦЛА универзитета дефинитивно утврдили да неурони за "мапирање простора" у мозгу реагују потпуно другачије на виртуелну и реалну околину.

Ово откриће могло би да буде веома значајно за оне који виртуелну реалност користе за игрице, рекламе, у војне или научне сврхе. Научници су најдетаљније проучавали хипокампус, област мозга у којем се јављају први знаци Алцхајмерове болести, шлога, депресије, шизофреније, епилепсије и посттрауматског стресног поремећаја. Хипокампус игра и веома важну улогу у креирању сећања и прављењу менталне мапе простора. На пример, када смо први пут у некој соби, неурони хипокампуса су селективно активни, и праве когнитивну мапу простора.

Механизам уз помоћ којег мозак прави ове когнитивне мапе је научницима још непознат, али неуролози претпостављају да хипокампус израчунава раздаљину између субјекта и околине која га окружује, попут зграда и планина. Али у малом простору, велику улогу имају и други сигнали, попут мириса и звукова. Они помажу у одређивању раздаљина и прављењу ових можданих мапа.

Истраживачи су током експеримента "окачили" мале појасеве на лабораторијске мишеве и ставили их на покретну траку, притом их окруживши "виртуелним светом" на великим видео-екранима, у мрачној, тихој соби. Затим су посматрали како се мишеви понашају и активности на стотине неурона у њиховом хипокампусу. Такође су мерили понашање и неуралну активност када мишеви пређу из оваквог окружења у стварну собу која је дизајнирана да изгледа идентично као виртуелна.

Научници су били веома изненађени када су схватили да су резултати из реалне и виртуелне стварности потпуно другачији.
У виртуелном свету се чини да се неурони у хипокампусу активирају потпуно неочекивано и случајно, као да немају појма где се миш налази, иако споља гледано изгледа као да се они истоветно понашају и у стварном и у виртуелном свету. Когнитивна мапа у виртуелном свету потпуно нестаје, појашњава Мехта. Нико то није очекивао.

Захра Ахајан, један од водећих аутора студије, објашњава како је пажљива математичка анализа показала да неурони у виртуелном свету могу да израчунају раздаљине од миша који хода, без обзира где је он у виртуелном простору.

Такође, били су шокирани сазнањем да иако су неурони из хипокампуса били високо активни у стварном окружењу, више од половине тих неурона је гасило активност у виртуелном простору.

Виртуелни свет који је коришћен у студији веома је сличан виртуелној реалности коју користе људи, а неуроне у мозгу пацова веома је тешко разликовати од оних у људском мозгу.

Мехтин закључак је да је неуролошки образац у виртуелној реалности суштински различит од оног у стварном свету. Научници закључују да морају даље да истражују како би сазнали више о томе како виртуелна реалност утиче на наш мозак и да ли то има позитивне или негативне ефекте.

Како би анализирали активности индивидуалних неурона, Мехтин тим је проучавао веће групе можданих ћелија. Претходно истраживање, укључујући и она које је спроводио његов тим су доказали да та група неурона ствара комплексни образац уз мождани ритам.

Тај комплексан ритам хипокампуса је кључан за учење и меморију. Када је мозак изложен виртуелној реалности, неурони у овом делу мозга користе два условно речено језика. Један се заснива на ритму, а други на интензитету активности неурона. Сваки неурон у хипокампусу говори та два језика истовремено, каже Мехта, упоређујући тај синдром са више различиих мелодија које се јављају истовремено у Баховим фугама.

Али, за разлику од праве стварности, у виртуелној, језик који се заснива на интензитету је потпуно нарушен и не функционише. Ова кључна разлика мора бити предмет дубљих испитивања како би схватили у којој мери виртуелна реалност може да наруши функционисање неурона, и рад хипокампуса и целог мозга. Тек на основу тих резултата моћи ће да се донесе суд да ли је виртуелна реалност безбедна, и да ли су користи од њене употребе веће или мање од штете.

МОЗАК У ДВА СВЕТА

Екперименти на мишевима (чији је хипокампус веома сличан људском)

Стварни свет

* Хипокампус миша на основу мождане активности, али и чула вида и мириса проверава позицију и раздаљину

* Мозак формира тзв "конгитивну мапу" која му помаже да се лоцира у простору

* Наш мозак обрађује све информације и даје прецизну слику просторне орјентације

* Миш се креће у простору

Виртуелни свет

* Хипокампус покушава да одреди где се особа налази

* Неурони у хипокампусу активирају поптуно неочекивано и случајно

* Ментална когнитивна мапа не постоји

* Миш се креће у виртуелном простору, наизглед исто као и у стварном

* Научници не умеју да објасне како мозгу ово полази за руком

ВИДЕО ИГРИЦЕ

Упркос родитељском страху од игрица, нарочито оних које укључују виртуелну реалност, научници износе све више примера коришћења виртуелних игара у лечењу:

* Игрица "Свет паука" се показала одлична у помоћи људима са агорафобијом да се ослободе страха и то сопственим темпом.

* "Прљаво купатило", назив је игрице за оне који имају опсесивно компулсивни поремећај

* "Код срећника", игрица која симулише казино, за оне који треба да се лече од завиности

* Играчи неких игрица показују далеко боље особине у организовању догађаја и решавању вишка ствари.

* Деца која играју 30 минута тетриса дневно имају дебљи кортекс од оне деце која нису играла (овај део мозга задужен за координацију и вируелне информације)

* Игрице подстичу дружење - 65 одсто играча тврди да увек игра са пријатељима

* Видео игрице могу да подстакну рано описмењавање деце, већ са 4 и 5 година старости.

Извор: Новости