Е, овдје вам лежи љепота ски-скокова!

Што би рекао Неле Карајлић, „памтим то као да је било данас“: појавио се Голдбергер једног дана у Београду, одржао конференцију за новинаре, ваљда у Скупштини града, дигао три прста, најавио да ће убудуће скакати за СР Југославију, прозборио и неколико речи на сасвим солидном српском, власт је трљала руке мислећи да је још једном победила цео западни свет...

Остали спортови 16.12.2014 | 12:40

Нема много разлога због којих треба волети зиму. Магла и киша, снег и кошава, жене у дебелим јакнама и с оним одвратним чупавим чизмама на ногама, мрак у три по подне... Али ако нешто вади то најсуморније годишње доба, то је Нова година и зимски спортови.

Само, да се разумемо, није Нова година онда када мртви пијани дохватите првог до себе и трипут га пољубите уз најлепше жеље којих се већ сутра нећете сећати. Она тада почиње само формално, док оно право следи неколико часова касније.

Јутро је, једним оком гледате новогодишњи концерт у Бечу, чекајући да онај деда кресне кубуру на крешенду диригентовог распомамљења, преосталим делом мозга размишљате шта одиграти на Енглезе, однекуд мирише допола поједена руска салата, а онда фотографије лепог плавог Дунава замени скакаоница у Гармишпартенкирхену.

Чета момака у оделима од ликре стрмекнуће се са тог брда и тек тада ће празници заиста почети.

Ски-скокови су зачин сваке зиме, његов неизоставни део, лепи за гледање и још лепши за навијање. Овај спорт рађа звезде, ривалства, али и буди национални понос јер у њему, за разлику од већине осталих „снежних чаролија“, заиста можете да се борите за своју земљу. Неки од највећих и најнеизвеснијих судара у историји Олимпијских игара догађали су се баш на скакаоницама, био је то, посебно осамдесетих и деведесетих, ствар престижа и непомућене славе...

Од тада, признајем, сем првојануарског јутра и не пратим скокове и много ми је жао због тога. Да, чуо сам за Јанду, за Моргенштерна, Јакобсена, Амана, Шлиренцауера и сигуран сам да и они имају своје поклонике, али убеђен сам такође да њихова популарност, макар у Србији, не може да се мери с оном коју су имали Дитер Тома, Примож Улага, Ари-Пека Никола, Ристо Лаконен (јесте се звао Ристо, али није имао везе с нама), Франтишек Јеж, Мартин Хелварт...

А томе ваљда најбоље може да сведочи Норијаки Касаи. Један од легендарних јапанских скакача, који ће 1994. у Лилехамеру доћи на телемарк од златне олимпијске медаље, само да би неумољиви Јенс Вајсфлог срушио њихове снове, није четири зиме касније био у златној екипи, али није желео да одустане.

Са пуне 42 године, не само да наставља да побија законе физике, већ и биологије – пре свега десетак дана поделио је прво место у финској Руки, и најавио да би могао да се умеша чак и у трку за Кристални глобус. Као што је у Сочију узео сребро, појавивши се као Деда Мраз, да тим надобудним клинцима покаже како се некада скакало...

Касаи – Фунаки – Харада – Окабе, покер Јапанаца који се појавио ниоткуда и уздрмао „старе силе“ овог спорта био је тим аутсајдера за које смо навијали сви. Добро, неко је волео и Финце, били су бољи од осталих Скандинаваца, а деловали су много мање хладно од Аустријанаца или Немаца – Дитер Тома био је отприлике претеча Роџера Федерера, скакао је необјашњиво добро сваки пут, као да је робот. И Јенс Вајфслог је био моћан, али је Јенс имао бркове који су одавали да је ипак човек...

А онда нам се, на врхунцу популарности овог спорта међу нама клинцима, десио случај Андреас Голдбергер, једна помало и прилично неистражена заборављена епизода из милошевићевске Југославије.

Била је 1997. и Енди, тада млади шампион, велика звезда и скакаоница и аустријских таблоида, оптужен је да је шмркао кокаин. Претила му је шестомесечна суспензија, иако је човек лепо признао да јесте, а он је – из никада неутврђених разлога – направио нервозни скок у непознато, окренувши леђа сопственој федерацији.

Што би рекао Неле Карајлић, „памтим то као да је било данас“: појавио се Голдбергер једног дана у Београду, одржао конференцију за новинаре, ваљда у Скупштини града, дигао три прста, најавио да ће убудуће скакати за СР Југославију, прозборио и неколико речи на сасвим солидном српском, власт је трљала руке мислећи да је још једном победила цео западни свет, као што смо их победили када су нам увели санкције, као што ћемо их победити када противно међународном праву НАТО авиони буду сејали смрт по нашој земљи (јесте ли приметили како нико више не каже „агресија“, већ само „бомбардовање“?), нема везе, битно је да је Аустријанац одмах постао Србин – Андреја Златобрдић...

Били су то дани и године једнако бизарни колико и читава прича с Голдбергером, па нам ни још један велеобрт – како се појавио, тако је и нестао – није пао нешто претерано невероватно.

Од великих Голдбергерових обећања („Када сам видео шта све за мене чине моји нови пријатељи, упркос противљењу Аустријског скијашког савеза, одлучио сам, сада више него икада, да освојим златну медаљу на Олимпијским играма у Нагану. То ће бити мој највећи допринос Југославији и пријатељима. У случају неповољне одлуке ФИС-а, већ сада сам одлучио: паузираћу ту годину и опет се такмичити за Југославију“) није било ништа, а он ће, можда и због оне навике да користи још неку белу супстанцу која није снег, летети још свега неколико година, 2001. постати и светски првак да би потом нестао с радара.

Остао је и после те чудновате епизоде само сезонски жал, који се попут грипа јавља крајем новембра и траје тамо до фебруара, а врхунац достиже баш око Нове године, када заређа турнеја Четири скакаонице, када мамурлук лечимо правећи се да смо апсолутни експерти за стил и технику скокова, гунђајући што је фински „судац“ дао само 17,5 за савршени скок деде Касаија...

То је жал што, откако смо се растали са Словенцима (имали смо и ми у СФРЈ квартет за понос као и Јапанци: Улага – Тепеш – Дебелак – Зупан!), немамо неког свог тамо, па макар он био и Аустријанац, макар га довели у Београд под окриљем ноћи, макар му обећали беле долине и пола Копаоника, само да се првог дана јануара и један Србин стрмекне са оног брда и означи почетак Нове године.

Чујте, и зима би се лакше поднела да је тако...