Путин се окренуо неоосманизму

Може председник Владимир Путин да објави да је Русија „присиљена” да се повуче из „Јужног тока” због одбијања ЕУ да подржи изградњу гасовода, али то овде није довољно.

Ништа ови министри нису научили. Уместо да се одмах растрезне и суоче са по нас суровом истином да од „Јужног тока” нема ништа, они један за другим понављају исти молебан: није сигурно јер „Гаспром” није званично обавестио Србију.

Може председник Владимир Путин да објави да је Русија „присиљена” да се повуче из „Јужног тока” због одбијања ЕУ да подржи изградњу гасовода, али то овде није довољно. Може велики шеф „Гаспрома” Алексеј Милер да прогласи изненадну смрт пројекта на коме се радило осам година, али ни то српским министрима не делује уверљиво.

Као да је Русија Британија, па је могуће да парламент одбаци одлуку премијера о слању трупа у иностранство. Путин је Русија, и оно што он каже је закон.

Нема овде никакве замерке Москви. Путин је по ко зна који пут показао какав је прагмата и колико је спреман да брани интересе сопствене земље. Не занима га панславизам уколико је уноснији посао са неоосманизмом. Какве везе имају православље и ислам са гасом?

Све замерке иду на конто овдашње политике. Прво на ону која је из захвалности Русији за подршку „косовској ствари” пристала на неповољне уговоре око продаје НИС-а. Потом на ову која је дочекала да јој се Путин овако „захвали” што је, кличући да „никада” неће завести санкције Русији, прихватила да се замера ЕУ.

„Ниједна земља није Русији толико изашла у сусрет у вези са ’Јужним током’ као Србија”, пише „Франкфуртер алгемајне цајтунг”. И ниједна од седам чланица ЕУ заинтересованих за „Јужни ток” неће платити цену као Србија.

Да ли неком од српских политичара сада пада на памет да је Путин добро знао шта ће бити са „Јужним током” док је киснуо на октобарској паради одржаној у његову част?

Притиснути емотивном неверицом, министри једноставно не желе да се помире са истином. Ивица Дачић се и даље ,,нада договору”. Александар Антић, такође, чека да „време одговори”. Чак и Зорана Михајловић верује да ово није „коначан крај”.

„Није фер ово што ради ЕУ”, ламентира Милорад Додик придружујући се Путину, који је Бугарску и ЕУ оптужио за крах пројекта. Зар Бугарска није имала барем толико интереса за „Јужни ток” колико и Србија или Мађарска?

Суочени са циничним „саветом” да се Србија за евентуалне одштете обрати Бриселу, многи овде и даље неће да признају да није ЕУ својим чланицама „наметнула” нове услове за заустављање „Јужног тока”. Брисел је одавно захтевао да се „Гаспром” усклади са антимонополским прописима Трећег енергетског пакета ЕУ који ступа на снагу 1. јануара 2015.

За разлику од гасовода „Опал”, који води од „Северног тока” преко Немачке, Москва никада није планирала да „Јужни ток” гради по тим правилима нити је тражила да он буде изузет од правних норми ЕУ.

Биће да је „Јужни ток” од старта више коришћен као средство притиска, а мање као економски оправдан пројекат, који Русији под санкцијама постаје прескуп.

Нема овде криваца. Ни „дипломатске победе” ЕУ. Ни Путиновог пораза. Надвладали су интереси.

Србија је у „Јужни ток” досад уложила много наде, енергије и неких 30 милиона евра, али све ће се то некако надокнадити под условом да једном за свагда извуче поуку: с моћнима мораш да сарађујеш, али не мораш да им верујеш. Ти њих не можеш да изиграш, они тебе могу, да не трену. Не уноси емоције јер не само да ћеш изгубити новац већ ћеш остати разочаран.

Србија сада треба хладне главе да се усмери да из предстојећих процедура укидања важности међудржавног споразума о изградњи „Јужног тока” извуче барем нешто што је сувише олако даривала „пријатељу”, а не „партнеру”.

Извор: Политика