Много рекорда на Мундобаскету!

Борба за титулу између америчке и наше кошаркашке репрезентације, у којој је селекција САД у Мадриду била успешнија и са 129:92 стигла до трофеја намењеног првака света, оборила је многе рекорде.

Кошарка 15.09.2014 | 18:00

Но, не би смела да се прича о шампионату планете сведе само на бројке који ће вечно бити упамћене. Било је ту неких "бројки и слова" које треба да нам послуже као подсетник. Ево их, једних и других, заједно:

Наши кошаркаши су Американцима убацили 92 поена. Осећај после пораза може да вам не прија, нарочито због великих очекивања, али... Нико Американцима на овом првенству није дао ни 80 поена, камоли преко 90.

Када је већ реч о томе да ли су наши "могли да надмаше себе", они су то урадили управо у финалу: никоме нису на овом првенству убацили толико поена колико су убацили - Американцима. Бити најбољи кад је најважније, можда није довољно за злато, али јесте за понос.

До ове генераације Американаца, ми смо били последњи тим (од укупно два) који је одбранио титулу светског првака. Први су то успели Бразилци (1959, 1963.), па наши "плави" (1998, 2002.), а сада и селекција САД (2010, 2014.).

Тек други пут се десило да неко убаци троцифрен број поена у финалу. Рекорд и даље држи америчка екипа из 1994, која је Русима дала 137 поена.

Онакав офанзивни наступ Американаца у борби за злато није имала ниједна екипа, па ни та, у дотадашњем делу турнира: рекорд су држали Бразилци који су Египћанима дали поен мање (128)

Американци су убацили 15 тројки у финалу. На овом првенству, толики број тројки десио се само у три наврата, а за то су били заслужни кошаркаши Аргентине, Финске и Француске

Селектор САД Мајк Кжижевски је постао тек трећи тренер који има две титуле првака света, а пре њега су то успели Того Ренан Соареш из Бразила и славни Александар Гомељски из СССР-а

Против нас, у финалу, Кајри Ирвинг је шутирао тројке 6/6. Нико никада није извео нешто тако у финалима светских првенстава.

Највише тројки у борби за злато, ипак, није дао Ирвинг, већ његов сународник Кевин Дурант. Он је пре четири године против Турака шутирао 7/13, а шест тројки у финалу постигао је 2006. и Шпанац Гарбахоса, и то уз пет промашаја.

Бодирога је и даље бољи стрелац у финалима Мундобаскета него што је то Ирвинг, јер је наш ас дао један више у Индијанаполису. Међутим, нико није као Кајри Ирвинг искористио своје минуте у финалу: кошгетерски посматрано, он је тек пети по броју поена у борби за титулу (Мишкин је дао 29, 1982. године, Дурант 28 за 39 минута 2010, Оберто 28 за 40 минута 2002 и Бодирога поменутих 27 за 33 минута 2002.), али је Ирвинг до 26 поена стигао за само 24 поена проведених на паркету.

Коначан 221 поен дат у финалу је други највећи број постигнутих поена у историји Мундобаскета, јер је више дато у америчком тријумфу над Русима 1994. (137:91).

Откако су Американци почели да шаљу своје НБА звезде на светска првенства, а то није био случај до пре тачно 20 година, само пет репрезентација су успеле да им дају више поена него наши "орлови" у овом финалу:

2006. су им Порториканци убацили тачно 100 поена, а Словенци и Грци по 95, док су 1994. године 100 поена екипи САД дали Шпанци, а 94 СССР. (Највише што су икада примили било је 1982, када су од Шпаније изгубили са 109:99. А није баш да им ни ми нисмо давали троцифрен број поена - тачно "стотку" смо им убацили на првенству света 1978, када смо их победили са 100:93).

Нико никада у историји Мундобаскета није имао више од шест асистенција у финалу првенства Света. Дерик Роуз је у недељу изједначио досадашњи рекорд Пепеа Санчеза (шест, 2002. године против Србије), али је њих двојицу, и све досадашње асистенте у финалима шампионата планете надмашио Милош Теодосић: против Американаца је имао седам успешних проигравања саиграча који су одмах потом поентирали.

Не постоји мерна јединица за буђење наде. Али, осећај који смо сви имали свих ових дана - нешто је што одавно није забележено. Уверење да може бити боље, та поново спозната вера, помало неприметни полет да и друге ствари радимо лакше и лепше јер се око нас дешава нешто што прија (а и онај приметни осмех чак и код људи које не знамо, и то због исте ствари), детаљи су по којима треба памтити овај Мундобаскет. И баш ове наше кошаркаше. На том буђењу наде, да ма какве да су околности - можемо ми много боље од онога што други мисле - само ако прионемо на усавршавање сопствених талената, бескрајно им хвала. У томе су постали шампиони и једино их као такве и треба посматрати.