Највеће грешке "неписмености"

Није било тешко изабрати критеријум којим ћемо се водити при избору најкардиналнијих граматичких грешака у нашем језику.

Република Српска 11.09.2014 | 13:16

Довољно је било да изаберемо оне за које би наставници петацима без размишљања дали јединицу!

А, о томе гдје смо сакупили грешке, можда је боље да због оних који су их правили - не откривамо...

Могли бисмо дакле да вам поставимо питање колико је на примјер направљено граматичких грешака у реченици:
“Јер нисте знали дами у задње вријеме хвали добар читаоц и да сам ја један не задовољан, па ипак интилигентан човјек”?…

Овога пута, међутим, бирамо да прескочимо задатке и једноставно за вас издвојимо највеће неписмености у српском, бхс или хрватском језику, како год желите да га зовете...

1. Негација уз глаголе пише се одвојено – “не знам”, “не желим”, “не могу”. Изузетак су негације “нисам”, “нећу”, “немој” и “немам”.

2. Речица “ли” се обавезно одваја – “да ли”, “је ли”, изузев у скраћеном облику када гласи – “дал’”, “јел’”. Лакше ћете можда запамтити уколико вам кажемо да када напишете “јели” онда то неизоставно значи да сте јели на примјер пасуљ и никако не може да означава рјечицу…

3. Можда нећете вјеровати, али много је оних који умјесто “јел’” пишу “јер”, па тако често можемо не само да прочитамо већ и чујемо реченицу: “Јер то нисте знали”?

4. Негација се уз глаголе пише одвојено, али уз именице обавезно “иде” састављено – “несрећа” или рецимо “незадовољство”.

5. Синоним ријечи “недостајати” гласи “фалити”, а не “хвалити”, и ово правило нема никакве везе с тиме што је исправно рећи “хвала”, а не како често имамо прилике да чујемо – “фала”.

6. Помоћни глагол “бити” најчешће се погрешно користи у првом лицу множине. Дакле, не каже се “Ми би отишли тамо”, већ “Ми бисмо отишли тамо”.

7. Можда некима на први поглед дјелује нелогично, тек било би добро да се запамти да се суперлативи придјева “добар”, “јак” и “слаб” не пишу “нај бољи”, “нај јачи” и “нај слабији”, већ састављено – “најбољи”, “најјачи”, “најслабији”.

8. Номинатив једнине ријечи “читаоц”, “браниоц”, “примаоц” гласи “читалац”, “бранилац”, “прималац”, као што је и генитив множине “читалаца”, “бранилаца”, “прималаца”, а не “читаоца”, “браниоца”, “примаоца”.

9. Не пише се “дјечији” и “божији”, већ “дјечји”, “божји”. А, слово “ј” свакако је сувишно у перфекту глагола “учити”, “радити”, “бити”… Дакле, ма колико некима то било тешко да прихвате, не пише се “учијо”, “радијо”, “бијо”, већ “учио”, “радио” и “био”. Ово слово је сувишно и у ријечи “каиш”, што се не може рећи за присвојне заменице, које гласе “моје” и “твоје”, а не “мое” и “твое”.

10. Код нас не постоји реч “сумља”, као што нико не може ни да “сумља”. Исправни облици су – “сумња и сумњати.

11. Негдје се путује “аутобусом”, а не “са аутобусом”, као што су и “паприке пуњене сиром”, а не “са сиром”.

12. За све оне који сматрају да су “интилигентни” није лоше да их на крају упозоримо да се заправо каже “интелигентни”, јер је именица “интелигенција”, а не “интилигенција”.

Позивамо вас да “проширимо” ову крајње алармантну тему тако што ћете написати које граматичке грешке вас највише нервирају?