Историја СП у кошарци: Аргентина 1990.

Четири деценије шампионата света прослављене су тамо одакле је све кренуло, у дворани Луна Парк у Буенос Аиресу.

Кошарка 07.09.2014 | 08:00

Ако је то остало исто, исход је био сасвим другачији – тим који је први шампионат завршио без победе 1990. је у потпуности доминирао светском кошарком.

Дуда Ивковић био је помоћник Креши Ћосићу још у Шпанији, а од 1988. преузео је вођење тима. У Сеулу смо стигли до финала, али је већ Загреб 1989. био истинска демонстрација силе, током које су браниоци титуле и ривали у финалу Грци могли да се сматрају срећним јер су у оба дуела укупно изгубили са 56 разлике, јер је изгледало да је могло да буде два пута толико.

Ако је пре лета постојао страх од америчког тима, за њега није било разлога већ после рутинске победе наше мешовите селекције (без НБА звезда) на америчком терену, у финалу Игара добре воље. Екипа коју је окупио Мајк Кжижевски није могла ни да приђе моћној југословенској селекцији. Заправо, једини који је могао да се носи са „плавима“ био је традиционално неугодни Порторико, дужник још из седамдесетих, који нас је после невероватног другог полувремена добио у трећем мечу групе. Касније ће екипа са острва победити и Американце и послати матицу на нас у полуфиналу, али ће остати без медаље.

У полуфиналу дилеме није било, Алонзо Морнинг био је вођа селекције коју су чинили недоречени Крис Летнер (једини колеџ играч у правом Дрим тиму), Били Овенс и Крис Гетлинг и низ играча који нису ни добили прилику у НБА. Дивац и Кукоч већ су у Бормију научили како да изађу на крај са Американцима, Рађе није било због повреде, Дражен је желео освету за Овиједо, и све се сложило за рутински тријумф.

Американци су лекцију научили и у Барселону послали најбоље што су имали. Да ли би то било довољно да су налетели на јединствени југословенски тим можемо само да нагађано. Знамо само да су се брзо опустили, почели да шаљу нешто слабије екипе и доживели бламажу у Индијанаполису 2002. Онда су поставили ствари на место, поново их је преузео Цоацх К, који од тог полуфинала из Луна Парка има скор 77-1 на клупи националног тима.

У другом полуфиналу Совјети су коначно зауставили захуктали порторикански тим и изборили ново финале, пето светско у низу. У том финалу нису добили ни грам шансе. Дудина чета је стекла навику да ривале из финала туче двапут по турниру, па је совјетски тим добила са укупно 40 разлике, 100:77 у другој фази, 92:75 у финалу. Руку на срце, совјетски тим је био жестоко ослабљен, без иједног Литванца (додуше са по једним играчем из Естоније и Летоније), који су били апсолутно кључни у освајању СП и ОИ у претходне 4 године.

Паспаљ, Кукоч, Комазец, Савић, Здовц, Перасовић придружили су се тиму у односу на 1986. Док на ред дође следећи турнир у Торонту, неки ће наступати за своје скраћене државе, други ће још бити под санкцијама. Оне који су остали у истом дресу освојиће и следећа два шампионата на која их ФИБА пусти, но о томе у другом тексту.

Хосе Ортис, Федерико Лопес и Порториканци били су апсолутни хит првенства и последњи пут стигли до полуфинала, Галиса је у грчком тиму заменио саиграч из Ариса Јанакис, Оскар Шмит је поново био први стрелац турнира. Предвођени распуцаним Антонелом Ривом Италијани су на целом турниру изгубили само један меч, онај први од Бразила, убацили стотку у 6 од 8 утакмица, али су стигли тек до 9. места.

Светско првенство од тада није свраћало у Јужну Америку, у којој је одржано 7 од првих 11 турнира (занимљиво да је Југославија 1970. једини од првих 11 турнира који је одржан у земљи у којој се не говори шпански или португалски).

РЕЗУЛТАТИ : Југославија – Венецуела 92 : 84 , Југославија – Ангола 92 : 79 , Порторико – Југославија 82 : 75 , Југославија – Бразил 105 : 86 , Југославија – СССР 100 : 77 , Југославија – Грчка 77 : 67 , Југославија – САД 99 : 91 , Југославија – СССР 92 : 75

САСТАВ : Петровић, Перасовић, Чутура, Кукоћ, Паспаљ, Здовц, Обрадовић, Ћурчић, Дивац, Комазец, Јовановић, Савић
Тренер: Душан Ивковић