Стјепановић жали за трећим златом!

Имао сам погрешну тактику на 200 делфин и био сам због тога врло бесан. Оставио сам нешто за СП и ОИ, рекао је за “Новости” златни спрски пливач, европски шампион.

Остали спортови 22.08.2014 | 13:54

Шта ради двоструки шампион Европе јутро после највећег успеха у каријери? Жали за трећим златом! Благо промукао глас на телефонској линији са Берлином одавао је утисак да је Велимир Стјепановић у вртлогу емоција, изнурен, уморан, поносан, срећан, али и помало тужан. Бес због испадања у квалификацијама омиљеног стила, 200 делфин, искалио је неколико сати касније, у финалној трци на 200 слободно.

Победио је светског рекордера Пола Бидермана и олимпијског шампиона Јаника Ањела, везао круне у две краљевске дисциплине, а у четвртак је за „Новости“ прво говорио о ономе шта није успео...

- Стварно сам био много бесан што нисам прошао чак ни у полуфинале на 200 делфин. То ми је омиљени стил, ту сам најбољи. Имао сам потпуно погрешну тактику. Нисам пливао како знам и умем, али ето. Оставио сам нешто и за Светско првенство у Казању следеће године, односно Олимпијске игре у Рију - у даху је причао Веља, као да два највећа планетарна надметања већ сутра почињу.

Са 15 година је гледао Фелпса како осваја осам златних одличја у Пекингу, а у 21. показује исту спортску дрскост. Никоме не жели да препусти трон. Не воли да губи. Ривале двометраше воли да гледа са висине.

- Осећај кад отпевам „Боже правде“ после такмичења не може да се пореди ни са чим. Једном сам је певао три пута, на Медитеранским играма у Мерсину. И баш ми се допало. Желео сам то да поновим и у Берлину. Али, ипак је много јаче такмичење. Мада сам могао, имао сам шансу - упорно је Стјепановић премотавао филм на секвенцу коју би свако увелико заборавио поред два злата.

Финалне трке на 200 и 400 слободно одједном су му пролетеле пред очима.

- Није мала ствар. Имам тек 21 годину. Око мене је било доста озбиљних људи - покушавао је наш јунак да пронађе праве речи.

Требало му је мало времена. Не због језика, на течном српском је причао, иако је одрастао у Емиратима.

- Знам да сам усрећио навијаче у Србији. Стигло ми је много порука, целог јутра читам честитке на „Фејсбуку“, „Твитеру“, „Инстаграму“... Много ми значи то што је мој народ уз мене.

Више од 6.000 Немаца било је уз Пола Бидермана на финалној трци. Сви су утихнули када је Веља искочио из базена и песницом покренуо победнички талас.

- Све време сам знао да сам близу првог места, видео сам да ме светски рекордер прати, а да олимпијски шампион, Француз Ањел, посустаје. Када сам дошао до циља, нисам знао да ли сам победио. Онда сам поскочио од среће - уз осмех се присећао Велимир.

Свих 600 метара шампионске трасе препливао је без страха и респекта. Постао је првак на 200 и 400 метара не слободним, него неустрашивим стилом.

- Да сам се плашио искуснијих ривала, не бих ни ускочио у базен. Нисам имао разлога да се бојим окршаја са најбољима. Зато сам и дошао на Европско првенство. Да видим где сам у односу на њих, да се пласирам у финале и онда да дам максимум. И да побеђујем. Када сам осетио да могу да победим светског рекордера, кренуо сам још брже. Испало је одлично.

У две стотинке разлике између шампиона и другопласираног стало је много радости и туге.

- Пришао ми је Бидерман, спортски честитао, иако му је било баш тешко. Ипак смо се такмичили на његовом терену. Обојица су ми на постољу рекли да сам био сјајан, изљубили ме, потапшали по рамену. Баш су се лепо понашали према мени - стекао је Веља нове пријатеље, али и љуте ривале.

У два дана је златни момак померао сопствене границе. У финалу на 200 слободно је срушио државни рекорд који је поставио само дан раније у полуфиналу. И то за секунд и једну стотинку. На 400 краул је тек надмашио себе. За две и по секунде је био бржи него икад.

- Верујем да то није крај. Имам још простора за напредак, али важно је да одржим добар ритам за Олимпијске игре у Рију. Покушаћу до краја сезоне да остварим још неки рекорд. Очекује ме Светски куп у Дохи и у Дубаију, па ћу тек онда на одмор са девојком Џесиком. Наравно, пре свега тога морам до Србије - закључио је Велимир Стјепановић.

Тренер српског шампиона Крис Тајди био је веома поносан на свог пулена, који је прошао кроз пакао због проблема са леђима после Олимпијских игара. Посебно је нагласио помоћ физиотерапеута Марка Буквића, коме се и Стјепановић захвалио.

- Цео тим је добро одрадио посао, хвала свима који су били уз мене. Изменили смо мало тренинге после паузе и то је уродило плодом. Тренер Крис је баш задовољан. Викао је као никад од среће, а он то никада не ради. Чуо сам га из базена. Чим је тако „урлао“, мора да сам нешто изврсно урадио - смејао се Веља.

Све време је Веља имао подршку мајке Ане и оца Милана, који су заједно са њим певали химну „Боже правде“.

- Одлично смо се провели после финала на 200 метара. Прославили смо мало са драгим људима у хотелу. Заправо, тек тад смо се видели и причали натенане о свему. Обично немам контакт с њима током самог такмичења. Увек су поред мене само тренер и физиотерапеут. Тако се најбоље концентришем и усмерим енегрију на прави начин. Наравно, много ми значи њихова подршка са трибина.

Стопама нашег најбољег пливача свих времена Милорада Чавића кренуо је Велимир Стјепановић. Нови јунак Србије помало је тужан због тога што је легендарни ас дошао у Берлин да га бодри у дисциплини у којој се није најбоље показао.

- Допутовао је у Немачку да види моју трку на 200 делфин, а ја се нисам пласирао у полуфинале. Биће прилике. Имам још много да радим да бих њему стао уз раме. Наши стилови су другачији и није баш захвално поредити нас. Али, волео бих да освојим све што је он освојио.