Никић о стварању генерације шампиона

У Риму, 2009. године, иако нико није веровао, већина играча је сазрела за репрезентацију. Сада нас краси тимски дух и веома добра атмосфера, каже Слободан Никић.

Остали спортови 31.07.2014 | 10:30

Ватерполисти не освајају титуле преко ноћи. Више од 60 година граде систем, стварају златне генерације, које су доносиле титуле са највећих такмичења.

Дружина Живка Гоцића, која је на импресиван начин покорила пре неки дан Будимпешту, стасала је у Риму, где је 1. августа 2009. постала првак света, пошто је у драматичном финалу после петераца (14:13) савладала Шпанију. У Вечном граду постали су вечни.

Истина, већ тада су поједини играчи имали иза себе титуле првака Европе и света, али су и били у сенци великана као што су Владимир Вујасиновић, Дејан Савић, Александар Шапић, Данило Икодиновић, Александар Ћирић, Денис Шефик...

- Рекао бих да је у Риму већина играча сазрела за репрезентацију. Тачно је да тада нисмо имали велику подршку, многе нас нису видели ни као велике играче. Тада смо се и сами уверили да можемо, а о томе доста говоре и трофеји. Ова генерација је до сада освојила две европске титуле, једну светску, била трећа на Олимпијским играма. Екипу краси тимски дух и веома добра атмосфера - прича Слободан Никић.

Сјајни центар је у најбољем тиму је од 2003, али је тек тада осетио генерацијску блискост.

- Тек када заиграте са својим вршњацима, осетите разлику. Мени је тада била част да тренирам и играм са таквим великанима. Али постојао је тај генерацијски јаз и када су дошли моји исписници, постало је другачије. Слично ће то за коју годину да осете најмлађи у нашем тиму, Мандић и Ранђеловић. Сада су импресионирани - истиче четвороструки шампион Европе Никић.

Вођа те нове моћне селекције постао је Вања Удовичић, у први план су искочили Филиповић, Прлаиновић, Душко Пијетловић, Гоцић, Рађен, Соро, први пут су међу одбранима Стефан Митровић, Алексић, Гојко Пијетловић. Тај тим је био дело Дејана Удовичића, који је већину играча водио и у млађим селекцијама.

- Та 2009. била је некако другачија, били смо мирнији. Није било ни толико младих, талентованих играча као сада да појачају конкуренцију. И пут до трона био је сличан као сада у Будимпешти. У групи смо се мучили, у осмини финала савладали некако Италију са 7:5, у четвртфиналу Мађаре добили после продужетака (10:9), у полуфиналу Хрвате (12:11) и на крају са петераца и Шпанце, који су нас победили у групи. То злато је на неки начин обележило ову генерацију. Већина играча је стасала, направила сјајне каријере и у клубовима, освајала Лиге шампиона - подвлачи Никић.

На ЕП у Будимпешти отишли су са оптерећујућим седмим местом са лањског СП у Барселони.
- Говорио сам да идемо на медаљу, имао добар осећај да се неће поновити СП. Ко зна шта би било са нама да смо се опет оклизнули. Медаља нам је била веома битна, а када смо је освојили, опустили смо се. Рекли смо и да Мађарима нећемо допустити да нас надмудре као у групи. А када сам им видео лица, знао сам да нема начина да нас победе - истиче Никић.

Титула им је донела велику славу, популарност. Дочек испред балкона Старог двора био је импресиван. Вању и другове сви су почели да доживљавају као непобедиве. То им је често био превелик терет на леђима, јер нису могли нон-стоп да буду златни. А овде навијачи као да признају само прва места.