Старим цртаћима истекао рок трајања?

Носталгија одраслих или су цртаћи заиста постали шкодљиви за дечју психу?

Србија 28.07.2014 | 08:42

Душко, Која, Балтазар, Мики Маус, Шиља и Паја Патак, дуже од пола вијека забављали су малишане учећи их лијепом (тек понекад несташном) понашању и позитивним вриједностима. Онда су пред крај прошлог миленијума „скренули лијево код Албукеркија“, допустивши да се у свијет овдашњих клинаца уселе „Покемони“, „Трансформерси“... Изражена агресивност у комбинацији са интензивним бојама и музиком динамичног темпа, цртане филмове су од визуелног ужитка претворили у анимирани терор, пишу Новости.

Директор за филмске садржаје у СББ, задужен и за дјечје канале Ултра и Мини ултра, Иван Карл сматра да се при оцјени савремених цртаћа не треба држати критеријума сопствених успомена.

- Витезу Који, Балтазару, Бананамену и Ципелићима у естетском смислу истекао је рок трајња. Душка и Микија нема због финансијске рачунице. Ријеч је о скупим програмима „Ворнера“ и „Дизнија“, са специфичним критеријумима синхронизације, а то кошта - објашњава Карл, додајући да и он, као отац петогодишње девојчице која увелико барата „ајпедом“, и сама бира анимиране садржаје, примјећује велике разлике између ранијих и нових генерација дјеце.

Да је све ствар (р)еволуције, сматра и аутор анимираног филма „Едит и ја“ Алекса Гајић. Каже, она се одвија и у цртању.

- Слика и тон јесу усавршени, али тиме се губи драж ручног рада који се маскира специјалним ефектима. Никада се више неће поновити „фамозних Дизнијевих девет стараца“ - најбољи мајстори у историји анимације. Управо зато што се у њиховим дјелима видјела само вјештина руку. Ипак, конкуренција цртаћа је никад јача. Сви се боре за циљну групу и новац - закључује он.

Са тиме се слаже и Милица Окиљевић Ћућуз, трансакциони психотерапеут, истичући да наша лијепа сјећања не морају бити потврда бољег квалитета ранијих цртаћа.

- Напредак у технологији донио је богатије боје, јасан тон и већи избор. Сада можемо одабрати квалитетан цртаћ за дијете - поручује она, додајући да је, ипак, забринута јер се, рецимо, у „Покемонима“ насиље нуди као рјешење за све проблеме. - Дјеци недостаје способност да разликују фантазију од реалности. Гледајући сцене насиља, са честим понављањем, а без јасно назначених посљедица агресивности, имитирају оно шта су видјели. То утиче на смањење њихове емпатије.

Њено мишљење не дијели Карл, тврдећи да утицај савремених цртаћа није толико погубан, те да је мањи од посљедица бројних ријалитија, које млади не могу да избјегну. Међутим, проблем нових дјечјих серија није само насиље, већ вулгаран речник јунака и моралне поруке које шаљу. Данашње дјевојчице користе улични жаргон, пате за хаљинама и шминком „братз лутака“, пјевушећи пјесму са уводне шпице „буди и ти као и ми, једна од нас“.

- Кратке сукње, нападна шминка и штикле апсолутно су неприкладни - наводи Ћућузова, која мисли да се дјевојчице поистовјећују с ликовима и праве искривљен стандард љепоте и неге. - Продавнице нуде баш те садржаје и лако су им доступни костими цртаних ликова. Тешко је дјетету да у таквим околностима изгради здрав систем вриједности.

Гајић, пак, каже да је у масовној продукцији немогуће избјећи униформисаност:

- Продуценти се поводе тиме да створе нешто што је већ згрнуло богатство. Осим тога, Јапанци се држе свог стила и колективног духа, чији је циљ да се нико не истиче ауторским дјелом, већ да имитира оно што је негдје зацртано. Не мислим да се с технологијом губи душа. Компјутер је алатка више, уз оловку и фломастере. Постоје филмови са душом, али само када их прави редитељ који је има.

А јапанских цртаћа, чија се повољна цијена наводи као главни разлог популарности, било је и у наше вријеме. И то са „душом“. „Пчелица Маја“ и „Хајди“ давно су „харале“ овдашњим ТВ небом, али без „магичних карата“ којима су дјеца данас опчињена. Као могући лијек против лошег укуса, психолог види у ограничавању времена испред телевизора и избор цртаћа спрам дјечјег узраста.

- Важно је и родитељско присуство. Разговор о томе шта су гледали, који се лик дјетету највише допада, зашто баш он и шта би дијете урадило да се њему догоди слично - отварају родитељу прозор у дјечји свијет и омогућују му да похвали њихов начин размишљања или коригује погрешно схваћено. Цртани филови онда постају уживање и за дјецу и за родитеље - поручује Ћућузова.

Извор: Вечерње новости