Ребрача: Нисмо више оно што смо били!

Српска кошарка је дефинитивно у проблемима, али радимо као да тога нисмо свесни - каже Жељко Ребрача, бивши репрезентативац, један од најбољих европских центара крајем 20. и почетком 21. века.

Кошарка 27.07.2014 | 13:40

Легендарни кошаркаш не жмури на лошу ситуацију која влада у трофејном спорту. Спреман је да укаже на тмурне облаке, који су се надвили над Србијом.

Крећемо од репрезентације, може ли Србија да се на Мундобаскету врати у светски врх?

- Имамо одличне играче, али мало врхунских. Богдановића, који ако буде имао неколико вансеријских сезона може да буде наследник Даниловића и Ђорђевића, затим Крстића и Теодосића. Мало, а разлог је што од 2002. године и Светског првенства у Индијанаполису наши играчи углавном су резерве у својим клубовима. Не играју у врхунским клубовима, немамо контуинуитет, имамо потенцијал.

Где се стало у производњи асова?

- Ко тренира седам сати дневно? Не видим да толико раде. У проблемима смо, много је политике у нашој кошарци, није тога било раније. Често се враћамо 20 година уназад, у доба СФРЈ, па касније СРЈ, не треба да се поредимно с тим временом. Ни ментални склоп играча није исти, онда су сви носили дресове иностраних клубова, освајали титуле. Ми сада играмо против Ирана, Египта, губили смо од Финске, Израела, два пута од Црне Горе, Естоније, а некад нисмо ни знали да се они баве кошарком. Нико о томе неће да прича. Тренери морају да стварају, да се таленти “убијају” од рада. Наравно, потребна је и срећа.

Шта можемо да очекујемо од новог селектора Александра Ђорђевића?

- Не очекујмо бум, али био је он у сличним ситуацијама и у репрезентацији и у клубовима. Зна он шта би требало да ради. Тешко је уклопити играче, мора да буде и психолог и педагог. Има невиђену жељу, био је тренер на терену, мада не зависи све од њега. Не може ни Ђорђевић играчима да створи име, велики је то притисак, сви очекују велика дела. Желим му сву срећу, верујем да ће успети, треба ту милион сличица да се уклопи. Не треба очекивати ништа спектакуларно, златну медаљу, треба бити реалан.

Откази играча репрезентацији обележили су протеклу деценију?

- Времена су се променила, менаџери су преузели улоге, неки играчи су незаслужено више у медијима, а име мора да се прави на терену. Ако имају потписан уговор са клубом, игре у репрезентацији им не значе ништа. Гледају на државни тим на другачији начин од моје генерације којој је национални дрес био светиња. Сада нема више патриотизма. Вероватно размишљају да им се не исплати да буду седми, осми на великом такмичењу, јер их тако нико неће видети, а онда нема ни дочека, ни стотина хиљада људи испод Балкона…

Сукоб Вујошевића и Човића допринео је такође лошој слици српске кошарке?

- Не свиђа ми се то што раде, светла позорнице су се много окренула према њима, нико не прича о спорту, а то није прави пут. Они који знају доста о кошарци због тога су се повукли. Вујошевић је одличан тренер, Човић добар спортски радник, али не треба њиховом рату придавати пажњу, пошто то не води ничему.

Српски спорт генерално пролази кроз тешку финансијску кризу?

- Не може овако даље. Шта има Партизан? Неће нико да улаже ако имаш само име. Да би неко купио наше клубове, потребно је да има чисту слику шта купују, да виде свој интерес у свему, да не купују само име и клубове, већ да ти клубови имају и дугове. Да се дефинише шта имају. Најбољи пример су Реал и Барселона, нама је тај шпански модел најприближнији, примењив и прилагодљив. Неко с врха треба да пресуди, што пре да уради нешто конкретно јер каснимо. Не измишљати топлу воду с новим системима, јер је тај шпански начин добар и исплатив, и без личних интереса.

Поменули сте проблем који праве менаџери. Ни родитељи нису без “заслуга”?

- Желећи да побегну од проблема, да што пре реше егзистенцију, родитељи утичу на тренере, медије, тако не иде с децом. То није исправан пут. Врхунски спорт није здрав, то је тортура организма, нико не пита Ђоковића да ли је повраћао пре освајања Вимблдона.

Жељко је одушевљен Ђоковићем.
- Фасцинира ме као личност, сам бог нам га је послао. Такви као он се рађају једном у 100 година. Србија мора да буде поносна на Новака, он је прави амбасадор наше земље. У рангу је рецимо са Мајклом Џорданом. Одушевљава ме, свака му част на свему.

Ребрача се скоро неће враћати кошарци.
- Било је помена пре неколико година да будем директор репрезентације, па покушаја да будем директор Војводине. Међутим, немам воље и жеље за то, нећу да се уваљујем.

Ребрача не крије да слабо прати кошаркашка дешавања.
- Не идем на утакмице, оно што је занимљиво гледам на телевизији, такође и плеј-оф НБА.

Филипу Ребрачу многи прогнозирају велику каријеру.
- Филип има 16 година, тренирао је у Партизану, сада је у Флешу, висок је 202, игра крило. Хоће да тренира, битна ми је екипа за коју игра, тренер... Млађи син Воин има осам година, старија ћерка Катиа 15, док млађа Алиса (11) воли гимнастику. Важно је да се баве спортом, ту смо сви у Београду.

Жељко с пажњом прати успон Богдана Богдановића.
- У последњих 10 година нисмо имали таквог играча, с правом су га прогласили наследником Даниловића и Ђорђевића. Наравно, он није још на том нивоу, али може да буде, да далеко догура. Мора да много ради, има карактер, психички је спреман, потребна му је срећа, држи судбину у својим рукама.

Вечита дилема, АБА лига да или не?

- Прва и друга АБА лига. Треба да се ујединимо, тако ће се побољшати квалитет. Ми никада више нећемо бити заједно, али кошаркашки можемо. И то је једини начин који је исправан и вреди, све остало је пресипање из шупље у празно - закључио је Ребрача.