Ко је крив за Велики рат

Да ли је Немачка крива за избијање Првог светског рата или би се он десио без обзира на све, јер је “свака држава имала бар два непријатеља“?

На ову тему су јуче укрстили копља међународни и домаћи историчари на скупу који је организовао бивши министар спољних послова Србије Вук Јеремић и његова организација ЦИРСД.

Један од главних учесника био је аустралијски историчар Кристофер Кларк, професор Универзитета Кембриџ, чија је књига „Месечари“ постала бестселер, али је оспоравана као ревизионистичка међу нашим историчарима.

Већ на преподневном панелу “Почетак Првог светског рата: где су биле грешке?” дискутовало се о аргументима 50 година подржаване теорије немачког историчара Фрица Фишера (чија је основна теза да је Немачка крива за рат) и тезе да су за избијање рата криви сви и да је реч о склопу ширих околности које су довеле до крвопролића, у чему ни Србија није била невина.

Кларкова основна теза је да Велики рат има много сложеније узроке који не могу да се сведу на кривицу Немачке, јер је, како је рекао, “свака држава имала најмање два непријатеља”. Као доказ да Србија и Русија нису биле баш невине навео је писмо руског министра спољних послова протежеу у Београду које сугерише Николи Пашићу да се “мане Македоније и окрене БиХ” јер Аустроугарска слаби и тамо је будућност (ширења оп. а.).

Професор са Универзитета Оксфорд Хартмут Поге фон Штрандман, некадашњи Фишеров асистент, објашњавао је положај Немачке уочи Великог рата, рекавши како је она, растући демографски и војно, желела да се умеша у ред великих сила које су тада постојале (САД, Велика Британија и Русија).

- Немачке елите имале су за циљ да брзо заврше рат јер су веровале у супериорност своје војне снаге - рекао је професор Штрандман, додајући да је немачка своје циљеве из Првог светског рата “остварила 1940. године освајањем готово целе Европе”.

Стручњак за односе Русије и Немачке, професор Ливен сматра да узроке Великог рата треба тражити искључиво у Источној Европи, али је и истакао да су се ствари мењале, нарочито 1913, кад је Поенкаре у страху од немачког демографског раста обећао Русији подршку.

- На Србију је Аустроугарска гледала као велика сила на малу минорну земљу, а Немачка као аристократе на сељаке - рекао је Лиман, додајући да атентат у Сарајеву није небитан повод и да би рат можда почео коју годину касније да њега није било.
Историчар Војислав Павловић је истакао да су победе Србије у Балканским ратовима биле увреде за престиж Аустроугарске.

- Рат је био једини начин да се тај престиж поврати - рекао је Павловић.

Међу учесницима скупа били су и Џорџ Фридман, директор Стратфора, приватне обавештајне компанија коју зову још и “ЦИА из сенке”, те бројни други историчари из Русије, Израела, САД, Индонезије, Пакистана, Кине, Аустралије, Марока, Аустрије, Кипра, Италије, Француске и Јапана.

Од наших историчара, истраживача, професора, новинара и дипломата присуствовали су Душан Батаковић, Леон Којен, Дарко Танасковић, Слободан Г. Марковић и поменути Војислав Павловић.

Апис би послао искусне

Током поподневног панела на тему “Надолазећи Први светски рат и крај Старог поретка” говорили су професор Гинтер Кроненбитер, професорка московског универзитета Јекатерина Романова, професор Лучијано Монцали из Барија, професор Џон Кигер са Кембриџу и Душан Батаковић и Слободан Г. Марковић. Повела се дискусија и о Принципу, током које је Батаковић рекао “да је Апис хтео да убије Фердинанда послао би тројицу искусних”, а не би се ослонио на неискусне младиће.

Кризе исте као пре 100 година

У уводној беседи Вук Јеремић је објаснио зашто је важно, не само због стогодишњице, да се бавимо Првим светским ратом.

- Напетости и кризе широм света данас се не разликују много од оних са почетка 20. века, а активности домаћих и међународних фактора отежавају решења. Пре сто година, као и данас, било је грубих покушаја манипулисања јавним мњењем како би се оно убедило да су искључиво други они који изазивају рат - рекао је Јеремић.