Како су четници и усташе подијелили бившу СФРЈ

Девет година после завршетка Другог светског рата усташки поглавник Анте Павелић и бивши премијер Краљевине Југославије Милан Стојадиновић у Аргентини су направили “договор” по коме се уништава ФНРЈ и дели на три државе – Србију, Хрватску и Словенију, с Црном Гором, Македонијом и Дубровником под капом Београда, док пола Босне, Книн, Бањалука и Лика припадају Загребу!<а хреф="хттп://www.

Република Српска 15.04.2014 | 08:58 Девет година после завршетка Другог светског рата усташки поглавник Анте Павелић и бивши премијер Краљевине Југославије Милан Стојадиновић у Аргентини су направили “договор” по коме се уништава ФНРЈ и дели на три државе – Србију, Хрватску и Словенију, с Црном Гором, Македонијом и Дубровником под капом Београда, док пола Босне, Книн, Бањалука и Лика припадају Загребу! Споразум Павелић-Стојадиновић потписан је крајем 1954. у Буенос Ајресу у Аргентини. Споразум је предвиђао разбијање Федеративне Народне Републике Југославије и њен распад на три независне државе: Словенију, Хрватску и Србију. Павелић и Стојадиновић су у хрватском и српском емигрантском листу бранили овај антикомунистички савез, јер обе емиграције нису признавале легалност Титовог режима у Југославији као нови српско-хрватски споразум који би заменио застарели из 1939, који су потписали Влатко Мачек и Драгиша Цветковић. Као граница између Словеније и Хрватске узета је већ постојећа у ФНРЈ, јер се споразум тицао српско-хрватских односа и није се бавио словеначким питањем. Споразумна граница Србије и Хрватске од севера према југу између Хрватске и Србије била би следећа: Граница је требала да прати већ постојећу између СР Хрватске и СР Србије (САП Војводине) до реке Саве и границе са СР Босном и Херцеговином. Затим је граница требала да прати реку Саву од ушћа и реке Босне. Потом је она ишла реком Босном, а затим у продужетку линије њеног доњег тока планинским врховима до почетка доњег тока Неретве и потом тим током до Јадранског мора. На овај начин Босанска Крајина би припала Хрватској, док би највећи део средишње са источном Босном, источна Херцеговина и јужна Далмација припала Србији (укључујући Сарајево и Дубровник). Споразум је предвиђао мирно пресељење (уз размену имовине) свих Срба који би се затекли у оквирима Хрватске, те свих Хрвата (у данашњем смислу) Бошњака који би се затекли у оквирима Србије (сви говорници тада службеног српско-хрватског језика исламске вероисповести узети су као Хрвати; ово значи да би и словеначки муслимани данашње Србије и Црне Горе били размењени за Србе на основу споразума). Македонија није спомињана, али се може претпоставити да је Стојадиновић замишљао у оквирима Србије. Споразум Павелић-Стојадиновић произвео је жестоке негативне реакције од стране хрватских и српских емиграција, те Титовог комунистичког режима у Југославији. Усташка је емиграција критиковала свог бившег поглавника јер је одустао од Дрине, по њима историјске хрватске границе, о чему сведочи изрека: “Све до Дрине!” Павелићево препуштање делова Срема, Босне, Херцеговине и Далмације Србији у усташком емигрантском листу упоређивано је с препуштањем делова Далмације Италији 1941. године И тај је потез значио националну издају за тврде усташе. Јосип Броз Тито овај споразум сматрао је “рачуном без крчмара” који је избачен из свих информативних медија у Југославији.