Фронтал: Додик и Санадер

Јасно и гласно најмање из пет разлога.

Република Српска 17.02.2014 | 17:54 Јасно и гласно најмање из пет разлога. Прво, зато што то желе његови лични непријатељи (Бошњаци, Хрвати, Странци и Срби). Друго, зато што то желе његови политички противници (у РС и ФБиХ). Треће, зато што редовно годинама у свакој могућој прилици успешно и ефектно сам себи забија аутокошеве. Четврто, због могућности да буду обновљене некадашње оптужнице у којим је оптужен за саучесништво у малверзацијама приликом градње Административнога центра Владе РС, Ауто-пута и РТВ Дома. Пето, због могуће геополитичке комбинаторике великих сила на простору Западног Балкана. Да кренемо од почетка. Милорад Додик је тренутни председник РС, уз то и некадашњи премијер РС, председник/власник најјаче политичке странке у РС - СНСД, власник КК Игокеа, и ко зна колико још некретнина, покретнина и вероватно позамашног конта на разним банковним рачунима и сламарицама. Он је неко, који никог не оставља равнодушним, или га поштујете или га презирете. Дугогодишњим присуством на политичкој сцени БиХ (замало па четврт века), показао је да је саздан од доброг, јаког кова и вештог политичког заната. Својом појавом, харизмом, невероватном снагом и енергијом показао је више пута и у више наврата да је прави зоонполитикон. И да је најопаснији када је сатеран у ћошак. Као такав, кроз то своје дуго трајање, стекао је многе непријатеље, који су жедни његове „крви“ и који ће све учинити да га виде на коленима, па макар и они са њим пропали. То није никакво чудо и непознаница и она прати као сенка све ауторитарне лидере, кроз читаву историју. И поред тога што је подугачак списак оних који из личних, пословних или политичких разлога желе „главу“ председника СНСД-а Милорада Додика, он је неко ко својом силином и необузданошћу, готово константно у својим иступима у јавности не престаје да себи забија аутоголове. Наиме, није то нешто што Додик не зна и не разуме, свестан је он тога врло добро, но, и поред савета његових најближих он то не може да контролише, јер је то постало део њега, остављајући притом утисак да у томе готово ужива. Својим недавним гостовањем на државној телевизији у прајм тајму у емисији Интервју, новинарке Вање Фуртуле, актуелни председник РС се, по ко зна који пут, показао у улози софтитицираног Николетине Бурсаћа (како га је својевремено дефинисао познати загребачки новинар и добро плаћени колумниста Независних новина Денис Куљиш). Видно резигнисан, у махове неартикулисан и у вербалном и у телесном говору својом бахатошћу и упадицама, поменути интервју је у ствари био непристојни аутодијалог. Та осионост и бахатост која је одавно прешла границу укуса не може чак да се заузда ни пред припадницама нежнијег пола. Најтеже је то што Додик не може да схвати да је својим наступом новинарку Вању Фуртулу, понизио не само као новинара већ и као личност. Током читавог интервјуа, могла се видети демонстрација огољене силе помешаног са месијанским уверењем. Непрестаним наглашавањем својих заслуга у последњих осам година апсолутне владавине, Милорад Додик је оставио утисак крајње непристојног човека, који вређа функцију председника РС. И што је најгоре ако би којим случајем овај текст, доспео у његове руке, готово да је сигурно да би прво увредљиво и масно опсовао, а онда би готово чудећи се као мало дете рекао „Па шта сам лоше рекао, то је мој стил“. Е у томе је проблем господине председниче, неко ко је председник РС мора да има особине државника, човека који у форми има дипломатски манир а у суштини промишљеност и мудрост. Онај који обавља функцију почасног репрезента једног народа, то мора да чини једино само на господски начин. То што те је господине председниче, твој вољени ђед учио, да се према људима односиш по принципу „Са циганима цигански, а са господом господски“ је нешто што ти ниси најбоље разумео. То ти је ђед говорио, да важи на пијаци за тезгом, где се продају кромпири и јабуке. Али сигурно ти није рекао, „Синко, кад једног дана постанеш председник, обавезно не заборави да овај принцип који си научио за тезгом, употребиш у свакој прилици, а поготово кад год се нађеш у прајм тајму на државној телевизији“. Нападајући све око себе, а посебно Босића и странце, Додик оставља утисак шизофреног (располућеног) човека/политичара, који вештим спиновањем обмањује јавност. На узаврелим страстима и страховима целокупне БиХ јавности, по старом добром обичају покушава да долива уље на ватру која је захватила брод на којем већ двадест година не престаје страх и паника, при том вешто амнестирајући себе од одговорности да је својим чињењем или нечињењем узроковао пожар на броду чија се половина налази у пламену. Понашајући се при том као да се то ватрено „Бошњачко пролеће“ дешава у Тунису. Овде се јавља потреба за кратким и сажетим подсећањем како је Милорад Додик дошао на власт, и шта је све учинио у том периоду своје владавине. Власт у РС садашњи председник СНСД, освојио је на тенковима УНПРОФОР-а, уз помоћ истих тих странаца које данас тобож напада. Ти исти странци су потом, други пут, извршили притисак на некадашњег председника РС (и председника СДС) Драгана Чавића, да му преда тј. уступи место премијера. Тако је Милорад Додик легалним демократским путем освојио политичку власт у РС. А затим је уз одобрење тренутно његових највећих непријатеља, странаца, продајом Телекома Српске, Србији, у касу РС убачено 1,5 милијарди марака. И након тога одмах је преко ноћи заборавио оно што му је сигурно ђед некад говорио, да се можда и може некад продати очевина, како би се спасило од потонућа, али се временом мора, ако не продано вратити, оно барем приближно надоместити. Поставља се питање, како он то готово па пословично каже „Како је могуће“ да су многи блиски људи око њега успели врло брзо да свој капитал увећају за неколико пута, а да се за исто време толико пута задужи Република Српска. И да је од 1,5 милијарде марака од продаје Телекома саграђена само зграда Владе (која је уз то под хипотеком), РТВ Дом и нешто километара ауто-пута. Но правде и истине ради, треба рећи и то, да је Милорад Додик ипак у нечему и заслужан. Наиме, својим доласком на престо суверена РС, успео је да након читаве деценије (1995-2006.), Републици Српској и српском народу врати нарушено достојанство. Помогао је да се врати дух самопоништења, а самим тиме и могућност да се Срби одупру свакојаким вређањима и понижењима, од стране првенствено Бошњака и агресивног дела међународне заједнице. Али, након тог кратког предаха, и периода тзв. видања рана, уследио је прави финансијски цунами, на чијем се челу нашао лично он у пратњи двојца Станковић-Копања. Вештим Интегралним инжењерингом, уз помоћ Независних новина, на све стране РС одјекивао је Глас српски, браћо Срби, добили сте новог вожда. Још поврх тога кад се тој еуфорији дода јеврејски утицај његовог саветника Арије Ливнеа, уз благослов појединих владика, замало Срби преко Дрине нису добили новог Мојсија. И на крају, ево можда кључног разлога, зашто постоји велика могућност, да ће Милорад Додик изгубити предстојеће ванредне-превремене-редовне изборе, па били они у мају, јуну или октобру. То је међународни утицај, или тачније пројекат геополитичког преслагања карата на простору Западног Балкана. Наиме, након уласка Хрватске у ЕУ, питање Србије и БиХ остају и даље велика брига и главобоља Брисела. Започети процес Евро-атлантских интеграција, готово да је дубоко закопан, и већ дужи период стагнира, што западним планерима услед све већег пристуства Русије на Балкану представља очити проблем. Следеће 2015. Године, навршава се 20 година од завршетка рата, и потипсивања Оквирног мировног споразума за БиХ познатијег као Дејтонски мировни споразум. Очито да бриселски Евро-атлантски планери покушавају да у следећем изборном циклусу од четири године у Србији, БиХ, као и Хрватској (у којој су избори следеће године) инсталирају некадашње главне политичке актере из деведесетих година ХДЗ, СДА, СДС, СНС (СПС, РС). Сада је већ сасвим јасно, да ће на мартовским изборима у Србији, власт освојити СНС и да ће позиција премијера припасти лидеру ове странке Александару Вучићу. Посматрајући политичку сцену и укупну кризу која је дубоко захватила Хрватску након уласка у ЕУ, видно је да ће владајућа коалиција актуелног премијера Зорана Милановића, на предстојећим изборима следеће године бити сигурни губитник. Да је та тврдња тачна показује и скорашње формирање коалиције осам странака на десници, чиме се десни политички спектар на хрватској сцени укрупњава и добро предизборно позиционира. Успех деснице у Хрватској је евидентан из два разлога, а то су унутрашњи и вањски. Пошто је спласнула ЕУфорија, и видно је да социјалдемократска опција није пуно учинила на побољшању материјалног и социјалног положаја обичних грађана, бирачко тело Хрватске се према рефлексу окреће  алтернативи тј. десном спектру странака на чијем челу је ХДЗ. С друге стране планерима у Бриселу-Берлину у будућем периоду спровођења нерешених питања Србије и БиХ, тачније статуса Косова и Уставних промена у БиХ, потребно је инсталирање десног блока странка у Хрватској као неку врсту ватрогасно-превентивног заштитног зида. Наиме након догађаја у Федерацији, могуће је са сигурношћу закључити, да ће владајућа СДП, предвођена Златком Лагумџијом изгубити предстојеће изборе. Ма колико то било збуњујуће, услед вике и дима на улицама Федерације, добри познаваоци прилика говоре истину, када кажу, да је након овог формиран десни блок бошњачких странака СББ, СДА и ДФ предвођени Радончићем, Изетбеговићем и Жељком Комшићем. Када је упитању хрватска политичка сцена у БиХ, јасно је да ће након потписивања коалиције два ХДЗ-а, Хрвати на следећим изборима бити овог пута монолитни и да ће их предводити двојац Драган Човић и Мартин Рагуж. Сасвим је „логично“ (ова реч када је у питању БиХ мора бити увек под дуплим наводницима) да је за очекивање, ако не за тврдњу, да ће у Бањој Луци власт припасти СДС-у, и њеним будућим коалиционим партнерима. Но, да ли је баш тако, рећи ће они многобројнији – скептици признајући да је тачно да је Додикова позиција добрано уздрмана, али да је он и даље у седлу. Евидентно је и видљиво, да за социјалдемократске опције у овом кругу дељења карата на простору Западног Балкана нема места. Но, не треба заборавити и рећи да ипак у региону један социјалдемократа, остаје у игри, а то је председник Црне Горе Мило Ђукановић који ће ове године на самиту НАТО-а у Лондону готово сигурно потписати приступницу Црне Горе Северноатлантском војном савезу. Да ли ће се западни планери одлучити да у трећем чину трагичног театра апсурда у БиХ, замене до сада незаобилазног „глумца“ Милорада Додика у много чему зависи, али је сигурно да ће можда пресудни утицај имати лобирање његовог политичког саветник Арија Ливнеа. Ако се у априлу, на отварању Јеврејског културног центра у Бања Луци, појави поред најављеног старог новог министра спољних послова Израела Либермана и премијер Бењамин Нетањаху, онда је сасвим могуће да ће Милорад Додик за које време одложити загарантовани му фијаско. Како год да било, и колико год вешто избегавао свој неминовни крај, тешко да ће га мимоићи судбина бившег хрватског премијера Иве Санадера. Као и то да ће му позицију председника СНСД- преузети актуелни председник НС РС Игор Радојчић. А кад се то деси, опет ће као и раније, како то бива на овим просторима, после владавине јаких и ауторитарних вођа, код народа који учествовао у његовом рушењу, бити актуелна она стара још од Турака „Зажелеће се друмови Турака, а Турака бити неће“ и тако у круг до краја света.