Frontal: Dodik i Sanader

Jasno i glasno najmanje iz pet razloga.

Republika Srpska 17.02.2014 | 17:54 Jasno i glasno najmanje iz pet razloga. Prvo, zato što to žele njegovi lični neprijatelji (Bošnjaci, Hrvati, Stranci i Srbi). Drugo, zato što to žele njegovi politički protivnici (u RS i FBiH). Treće, zato što redovno godinama u svakoj mogućoj prilici uspešno i efektno sam sebi zabija autokoševe. Četvrto, zbog mogućnosti da budu obnovljene nekadašnje optužnice u kojim je optužen za saučesništvo u malverzacijama prilikom gradnje Administrativnoga centra Vlade RS, Auto-puta i RTV Doma. Peto, zbog moguće geopolitičke kombinatorike velikih sila na prostoru Zapadnog Balkana. Da krenemo od početka. Milorad Dodik je trenutni predsednik RS, uz to i nekadašnji premijer RS, predsednik/vlasnik najjače političke stranke u RS - SNSD, vlasnik KK Igokea, i ko zna koliko još nekretnina, pokretnina i verovatno pozamašnog konta na raznim bankovnim računima i slamaricama. On je neko, koji nikog ne ostavlja ravnodušnim, ili ga poštujete ili ga prezirete. Dugogodišnjim prisustvom na političkoj sceni BiH (zamalo pa četvrt veka), pokazao je da je sazdan od dobrog, jakog kova i veštog političkog zanata. Svojom pojavom, harizmom, neverovatnom snagom i energijom pokazao je više puta i u više navrata da je pravi zoonpolitikon. I da je najopasniji kada je sateran u ćošak. Kao takav, kroz to svoje dugo trajanje, stekao je mnoge neprijatelje, koji su žedni njegove „krvi“ i koji će sve učiniti da ga vide na kolenima, pa makar i oni sa njim propali. To nije nikakvo čudo i nepoznanica i ona prati kao senka sve autoritarne lidere, kroz čitavu istoriju. I pored toga što je podugačak spisak onih koji iz ličnih, poslovnih ili političkih razloga žele „glavu“ predsednika SNSD-a Milorada Dodika, on je neko ko svojom silinom i neobuzdanošću, gotovo konstantno u svojim istupima u javnosti ne prestaje da sebi zabija autogolove. Naime, nije to nešto što Dodik ne zna i ne razume, svestan je on toga vrlo dobro, no, i pored saveta njegovih najbližih on to ne može da kontroliše, jer je to postalo deo njega, ostavljajući pritom utisak da u tome gotovo uživa. Svojim nedavnim gostovanjem na državnoj televiziji u prajm tajmu u emisiji Intervju, novinarke Vanje Furtule, aktuelni predsednik RS se, po ko zna koji put, pokazao u ulozi softiticiranog Nikoletine Bursaća (kako ga je svojevremeno definisao poznati zagrebački novinar i dobro plaćeni kolumnista Nezavisnih novina Denis Kuljiš). Vidno rezignisan, u mahove neartikulisan i u verbalnom i u telesnom govoru svojom bahatošću i upadicama, pomenuti intervju je u stvari bio nepristojni autodijalog. Ta osionost i bahatost koja je odavno prešla granicu ukusa ne može čak da se zauzda ni pred pripadnicama nežnijeg pola. Najteže je to što Dodik ne može da shvati da je svojim nastupom novinarku Vanju Furtulu, ponizio ne samo kao novinara već i kao ličnost. Tokom čitavog intervjua, mogla se videti demonstracija ogoljene sile pomešanog sa mesijanskim uverenjem. Neprestanim naglašavanjem svojih zasluga u poslednjih osam godina apsolutne vladavine, Milorad Dodik je ostavio utisak krajnje nepristojnog čoveka, koji vređa funkciju predsednika RS. I što je najgore ako bi kojim slučajem ovaj tekst, dospeo u njegove ruke, gotovo da je sigurno da bi prvo uvredljivo i masno opsovao, a onda bi gotovo čudeći se kao malo dete rekao „Pa šta sam loše rekao, to je moj stil“. E u tome je problem gospodine predsedniče, neko ko je predsednik RS mora da ima osobine državnika, čoveka koji u formi ima diplomatski manir a u suštini promišljenost i mudrost. Onaj koji obavlja funkciju počasnog reprezenta jednog naroda, to mora da čini jedino samo na gospodski način. To što te je gospodine predsedniče, tvoj voljeni đed učio, da se prema ljudima odnosiš po principu „Sa ciganima ciganski, a sa gospodom gospodski“ je nešto što ti nisi najbolje razumeo. To ti je đed govorio, da važi na pijaci za tezgom, gde se prodaju krompiri i jabuke. Ali sigurno ti nije rekao, „Sinko, kad jednog dana postaneš predsednik, obavezno ne zaboravi da ovaj princip koji si naučio za tezgom, upotrebiš u svakoj prilici, a pogotovo kad god se nađeš u prajm tajmu na državnoj televiziji“. Napadajući sve oko sebe, a posebno Bosića i strance, Dodik ostavlja utisak šizofrenog (raspolućenog) čoveka/političara, koji veštim spinovanjem obmanjuje javnost. Na uzavrelim strastima i strahovima celokupne BiH javnosti, po starom dobrom običaju pokušava da doliva ulje na vatru koja je zahvatila brod na kojem već dvadest godina ne prestaje strah i panika, pri tom vešto amnestirajući sebe od odgovornosti da je svojim činjenjem ili nečinjenjem uzrokovao požar na brodu čija se polovina nalazi u plamenu. Ponašajući se pri tom kao da se to vatreno „Bošnjačko proleće“ dešava u Tunisu. Ovde se javlja potreba za kratkim i sažetim podsećanjem kako je Milorad Dodik došao na vlast, i šta je sve učinio u tom periodu svoje vladavine. Vlast u RS sadašnji predsednik SNSD, osvojio je na tenkovima UNPROFOR-a, uz pomoć istih tih stranaca koje danas tobož napada. Ti isti stranci su potom, drugi put, izvršili pritisak na nekadašnjeg predsednika RS (i predsednika SDS) Dragana Čavića, da mu preda tj. ustupi mesto premijera. Tako je Milorad Dodik legalnim demokratskim putem osvojio političku vlast u RS. A zatim je uz odobrenje trenutno njegovih najvećih neprijatelja, stranaca, prodajom Telekoma Srpske, Srbiji, u kasu RS ubačeno 1,5 milijardi maraka. I nakon toga odmah je preko noći zaboravio ono što mu je sigurno đed nekad govorio, da se možda i može nekad prodati očevina, kako bi se spasilo od potonuća, ali se vremenom mora, ako ne prodano vratiti, ono barem približno nadomestiti. Postavlja se pitanje, kako on to gotovo pa poslovično kaže „Kako je moguće“ da su mnogi bliski ljudi oko njega uspeli vrlo brzo da svoj kapital uvećaju za nekoliko puta, a da se za isto vreme toliko puta zaduži Republika Srpska. I da je od 1,5 milijarde maraka od prodaje Telekoma sagrađena samo zgrada Vlade (koja je uz to pod hipotekom), RTV Dom i nešto kilometara auto-puta. No pravde i istine radi, treba reći i to, da je Milorad Dodik ipak u nečemu i zaslužan. Naime, svojim dolaskom na presto suverena RS, uspeo je da nakon čitave decenije (1995-2006.), Republici Srpskoj i srpskom narodu vrati narušeno dostojanstvo. Pomogao je da se vrati duh samoponištenja, a samim time i mogućnost da se Srbi odupru svakojakim vređanjima i poniženjima, od strane prvenstveno Bošnjaka i agresivnog dela međunarodne zajednice. Ali, nakon tog kratkog predaha, i perioda tzv. vidanja rana, usledio je pravi finansijski cunami, na čijem se čelu našao lično on u pratnji dvojca Stanković-Kopanja. Veštim Integralnim inženjeringom, uz pomoć Nezavisnih novina, na sve strane RS odjekivao je Glas srpski, braćo Srbi, dobili ste novog vožda. Još povrh toga kad se toj euforiji doda jevrejski uticaj njegovog savetnika Arije Livnea, uz blagoslov pojedinih vladika, zamalo Srbi preko Drine nisu dobili novog Mojsija. I na kraju, evo možda ključnog razloga, zašto postoji velika mogućnost, da će Milorad Dodik izgubiti predstojeće vanredne-prevremene-redovne izbore, pa bili oni u maju, junu ili oktobru. To je međunarodni uticaj, ili tačnije projekat geopolitičkog preslaganja karata na prostoru Zapadnog Balkana. Naime, nakon ulaska Hrvatske u EU, pitanje Srbije i BiH ostaju i dalje velika briga i glavobolja Brisela. Započeti proces Evro-atlantskih integracija, gotovo da je duboko zakopan, i već duži period stagnira, što zapadnim planerima usled sve većeg pristustva Rusije na Balkanu predstavlja očiti problem. Sledeće 2015. Godine, navršava se 20 godina od završetka rata, i potipsivanja Okvirnog mirovnog sporazuma za BiH poznatijeg kao Dejtonski mirovni sporazum. Očito da briselski Evro-atlantski planeri pokušavaju da u sledećem izbornom ciklusu od četiri godine u Srbiji, BiH, kao i Hrvatskoj (u kojoj su izbori sledeće godine) instaliraju nekadašnje glavne političke aktere iz devedesetih godina HDZ, SDA, SDS, SNS (SPS, RS). Sada je već sasvim jasno, da će na martovskim izborima u Srbiji, vlast osvojiti SNS i da će pozicija premijera pripasti lideru ove stranke Aleksandaru Vučiću. Posmatrajući političku scenu i ukupnu krizu koja je duboko zahvatila Hrvatsku nakon ulaska u EU, vidno je da će vladajuća koalicija aktuelnog premijera Zorana Milanovića, na predstojećim izborima sledeće godine biti sigurni gubitnik. Da je ta tvrdnja tačna pokazuje i skorašnje formiranje koalicije osam stranaka na desnici, čime se desni politički spektar na hrvatskoj sceni ukrupnjava i dobro predizborno pozicionira. Uspeh desnice u Hrvatskoj je evidentan iz dva razloga, a to su unutrašnji i vanjski. Pošto je splasnula EUforija, i vidno je da socijaldemokratska opcija nije puno učinila na poboljšanju materijalnog i socijalnog položaja običnih građana, biračko telo Hrvatske se prema refleksu okreće  alternativi tj. desnom spektru stranaka na čijem čelu je HDZ. S druge strane planerima u Briselu-Berlinu u budućem periodu sprovođenja nerešenih pitanja Srbije i BiH, tačnije statusa Kosova i Ustavnih promena u BiH, potrebno je instaliranje desnog bloka stranka u Hrvatskoj kao neku vrstu vatrogasno-preventivnog zaštitnog zida. Naime nakon događaja u Federaciji, moguće je sa sigurnošću zaključiti, da će vladajuća SDP, predvođena Zlatkom Lagumdžijom izgubiti predstojeće izbore. Ma koliko to bilo zbunjujuće, usled vike i dima na ulicama Federacije, dobri poznavaoci prilika govore istinu, kada kažu, da je nakon ovog formiran desni blok bošnjačkih stranaka SBB, SDA i DF predvođeni Radončićem, Izetbegovićem i Željkom Komšićem. Kada je upitanju hrvatska politička scena u BiH, jasno je da će nakon potpisivanja koalicije dva HDZ-a, Hrvati na sledećim izborima biti ovog puta monolitni i da će ih predvoditi dvojac Dragan Čović i Martin Raguž. Sasvim je „logično“ (ova reč kada je u pitanju BiH mora biti uvek pod duplim navodnicima) da je za očekivanje, ako ne za tvrdnju, da će u Banjoj Luci vlast pripasti SDS-u, i njenim budućim koalicionim partnerima. No, da li je baš tako, reći će oni mnogobrojniji – skeptici priznajući da je tačno da je Dodikova pozicija dobrano uzdrmana, ali da je on i dalje u sedlu. Evidentno je i vidljivo, da za socijaldemokratske opcije u ovom krugu deljenja karata na prostoru Zapadnog Balkana nema mesta. No, ne treba zaboraviti i reći da ipak u regionu jedan socijaldemokrata, ostaje u igri, a to je predsednik Crne Gore Milo Đukanović koji će ove godine na samitu NATO-a u Londonu gotovo sigurno potpisati pristupnicu Crne Gore Severnoatlantskom vojnom savezu. Da li će se zapadni planeri odlučiti da u trećem činu tragičnog teatra apsurda u BiH, zamene do sada nezaobilaznog „glumca“ Milorada Dodika u mnogo čemu zavisi, ali je sigurno da će možda presudni uticaj imati lobiranje njegovog političkog savetnik Arija Livnea. Ako se u aprilu, na otvaranju Jevrejskog kulturnog centra u Banja Luci, pojavi pored najavljenog starog novog ministra spoljnih poslova Izraela Libermana i premijer Benjamin Netanjahu, onda je sasvim moguće da će Milorad Dodik za koje vreme odložiti zagarantovani mu fijasko. Kako god da bilo, i koliko god vešto izbegavao svoj neminovni kraj, teško da će ga mimoići sudbina bivšeg hrvatskog premijera Ive Sanadera. Kao i to da će mu poziciju predsednika SNSD- preuzeti aktuelni predsednik NS RS Igor Radojčić. A kad se to desi, opet će kao i ranije, kako to biva na ovim prostorima, posle vladavine jakih i autoritarnih vođa, kod naroda koji učestvovao u njegovom rušenju, biti aktuelna ona stara još od Turaka „Zaželeće se drumovi Turaka, a Turaka biti neće“ i tako u krug do kraja sveta.