Андрија и Анђела чувају Девет Југовића

У залеђу Газиместана, у једном дому готово потпуно изоловани, препуштени неслободи, сопственој судбини и храбрости, живе три генерације Живановића.

Република Српска 07.01.2014 | 11:50 У залеђу Газиместана, у једном дому готово потпуно изоловани, препуштени неслободи, сопственој судбини и храбрости, живе три генерације Живановића. „Када је прошли пут полиција правила увиђај, никако нису могли да нађу камен којим је поломљен прозор. Касније га је нашла Анђела, кад су чистили и спремали у цркви, пао је у ову котарицу са цвећем”, говори у цркви Преображења Господњег Јовица Живановић. Ова повелика каменица је пролетела кроз уски прозор и остала у храму у плетеној корпи пуној пластичног цвећа, где се и данас чува. Стакло су покупили, полицију испратили и остали сами са својом црквом у селу Девет Југовића код Приштине. Ту, у залеђу Газиместана, у једном дому, готово потпуно изоловани, препуштени неслободи, сопственој судбини и храбрости, живе три генерације Живановића. Биљанина и Јовичина деца, Анђела и Андрија, немају ниједног вршњака за дружење, немају игралиште на које би могли да изађу, могу само да гледају комшије Албанце како се играју на спортском терену саграђеном уочи прошлих избора. Док он није изграђен главни терен је био плац испред црквене порте, а црквена капија и њен оквир служили су као гол за фудбалске утакмице. За сваки случај и да би, како-тако, заштитили храм Живановићи преорали су земљиште испред тешких металних врата. Андрија иде у трећи, а Анђела у шести разред, потпуно су везани за своју цркву. Овде се одвија већина њиховог друштвеног живота, овде се играју, овде проводе празнике, овде је њихов ограничени простор за шетњу, овде се осећају важним и корисним. Иза масивне капије сређено двориште, конструкција за црквено звоно које је било украдено, па враћено, јер су се, како Живановићи кажу, лопови уплашили да га исеку и однесу на отпад и продају као старо гвожђе. „Моја деца према цркви имају посебан однос и стално ме моле да дођемо овде, ми се ту играмо, па онда средимо и очистимо прашину”, говори мајка Биљана медицинска сестра. Већина њихових потреба везана је за суседно село Доњу Брњицу где Биљана ради, а Анђела и Андрија иду у школу. Најбољи су ђаци, воле да се такмиче, а у овом гету нема такмичења. Има подела, неразумевања и подвојености, па макар остао последњи и не представљао никакву претњу, схваташ да си другачији и стављено ти је до знања где припадаш. Проблем одумирања села, опште је место нашег времена, а већина узрока те појаве на Косову и Метохији углавном се разликује од оних у централном делу Србије и крајевима бивше Југославије. Села су овде ређе, изузев призренског залеђа и новобрдског краја, нестајала због одлазака у град и останка стараца да чувају дом. На централном Косову се и данас рађа велики број деце, а етнички притисак и стихије свели су земљом богато село Девет Југовића на два српска дома – Живановићаи Марковића. „Само испод пруге било је 127 домаћинстава, а сад ево остали ми сами, чувамо ово своје,па шта испадне. У оној помутњи 1999, пола села је побегло да спасе главу, остало је нестајало после 17. марта 2004. Тад су се спремали да нас попале и очекивали су да побегнемо, али им је један старији Албанац рекао: што да дирате те поштене људе? Ти што су остали, они на нешто рачунају! Идите само се пребројте кад кренете и после кад се вратите, да видите колико ће вас бити. Био је велики страх, ни пси нису лајали те ноћи”, прича глава породице Власта Живановић. Он све зна о овом селу, о страховима који су натерали људе у прогонство, зна како су у бесцење продали своју земљу. Упамтио је лица из белог комбија која су у погрому 17. марта стајала испред његових кућа и чекала знак да крену у паљевину, а он је скрштених руку стајао на своме иза улазне капије. „Смрти се нисам плашио, само ме било страх отмице и мучења”, закључује своју причу Власта који је и у најтежим временима заступао своје село и своје Србе којих данас нема. Из његовог понашања и речи, чини се као да их он и данас види ту и заступа их, макар и због оног дана, када расељени и поскитани дођу на гробље за задушнице, или се окупе на Божић. Како год, у Девет Југовића их чека Власта да помаже и охрабри, да се нађе у решавању разних спорова и неправди или да их има ко дочекати и испричати се као човек. Ово насеље настало, двадесетих година прошлог века у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, ретко је имало кратке периоде стабилности и мира, зато данас фактички и не постоји. Населили су га Албанци из планинских села и околине Подујева, а у последње време долазе и из Медвеђе. Име места је преименовано у Бардош, а на јединој табли поред пута на албанизованом српском пише Девет Југович, слично су прошла и у нову косовску реалност, са новим именима ушла и околна српска насеља. У тој и таквој реалности преживљавају Живановићи. Садашњост их везује за ову земљу и цркву, а будућност је крајње неизвесна. „Деда је на муку са њима. Право да вам кажем, немам шта да кријем, ја сам волео да оду ове школске године, али никако да се договоримо. Они то не прихватају, више воле да буду овде. Идите, кажу родитељима, ми остајемо”, говори деда Власта у дворишту цркве и помало окреће главу у страну као да нешто хоће да сакрије. У њему се, страхови, лично искуство, године сталног опреза и нестајања, сукобљавају са годинама пред којима се налазе његови унуци. Јасно му је да у овој плодној равници за њих има премало места и будућности, а јасно му је да ће он, овог Божића, бити најсрећнији човек када, у рану зору, његов Андрија зазвони у црквено звоно и разбије муклу тишину изнад Девет Југовића.