Andrija i Anđela čuvaju Devet Jugovića

U zaleđu Gazimestana, u jednom domu gotovo potpuno izolovani, prepušteni neslobodi, sopstvenoj sudbini i hrabrosti, žive tri generacije Živanovića.

Republika Srpska 07.01.2014 | 11:50 U zaleđu Gazimestana, u jednom domu gotovo potpuno izolovani, prepušteni neslobodi, sopstvenoj sudbini i hrabrosti, žive tri generacije Živanovića. „Kada je prošli put policija pravila uviđaj, nikako nisu mogli da nađu kamen kojim je polomljen prozor. Kasnije ga je našla Anđela, kad su čistili i spremali u crkvi, pao je u ovu kotaricu sa cvećem”, govori u crkvi Preobraženja Gospodnjeg Jovica Živanović. Ova povelika kamenica je proletela kroz uski prozor i ostala u hramu u pletenoj korpi punoj plastičnog cveća, gde se i danas čuva. Staklo su pokupili, policiju ispratili i ostali sami sa svojom crkvom u selu Devet Jugovića kod Prištine. Tu, u zaleđu Gazimestana, u jednom domu, gotovo potpuno izolovani, prepušteni neslobodi, sopstvenoj sudbini i hrabrosti, žive tri generacije Živanovića. Biljanina i Jovičina deca, Anđela i Andrija, nemaju nijednog vršnjaka za druženje, nemaju igralište na koje bi mogli da izađu, mogu samo da gledaju komšije Albance kako se igraju na sportskom terenu sagrađenom uoči prošlih izbora. Dok on nije izgrađen glavni teren je bio plac ispred crkvene porte, a crkvena kapija i njen okvir služili su kao gol za fudbalske utakmice. Za svaki slučaj i da bi, kako-tako, zaštitili hram Živanovići preorali su zemljište ispred teških metalnih vrata. Andrija ide u treći, a Anđela u šesti razred, potpuno su vezani za svoju crkvu. Ovde se odvija većina njihovog društvenog života, ovde se igraju, ovde provode praznike, ovde je njihov ograničeni prostor za šetnju, ovde se osećaju važnim i korisnim. Iza masivne kapije sređeno dvorište, konstrukcija za crkveno zvono koje je bilo ukradeno, pa vraćeno, jer su se, kako Živanovići kažu, lopovi uplašili da ga iseku i odnesu na otpad i prodaju kao staro gvožđe. „Moja deca prema crkvi imaju poseban odnos i stalno me mole da dođemo ovde, mi se tu igramo, pa onda sredimo i očistimo prašinu”, govori majka Biljana medicinska sestra. Većina njihovih potreba vezana je za susedno selo Donju Brnjicu gde Biljana radi, a Anđela i Andrija idu u školu. Najbolji su đaci, vole da se takmiče, a u ovom getu nema takmičenja. Ima podela, nerazumevanja i podvojenosti, pa makar ostao poslednji i ne predstavljao nikakvu pretnju, shvataš da si drugačiji i stavljeno ti je do znanja gde pripadaš. Problem odumiranja sela, opšte je mesto našeg vremena, a većina uzroka te pojave na Kosovu i Metohiji uglavnom se razlikuje od onih u centralnom delu Srbije i krajevima bivše Jugoslavije. Sela su ovde ređe, izuzev prizrenskog zaleđa i novobrdskog kraja, nestajala zbog odlazaka u grad i ostanka staraca da čuvaju dom. Na centralnom Kosovu se i danas rađa veliki broj dece, a etnički pritisak i stihije sveli su zemljom bogato selo Devet Jugovića na dva srpska doma – Živanovićai Markovića. „Samo ispod pruge bilo je 127 domaćinstava, a sad evo ostali mi sami, čuvamo ovo svoje,pa šta ispadne. U onoj pomutnji 1999, pola sela je pobeglo da spase glavu, ostalo je nestajalo posle 17. marta 2004. Tad su se spremali da nas popale i očekivali su da pobegnemo, ali im je jedan stariji Albanac rekao: što da dirate te poštene ljude? Ti što su ostali, oni na nešto računaju! Idite samo se prebrojte kad krenete i posle kad se vratite, da vidite koliko će vas biti. Bio je veliki strah, ni psi nisu lajali te noći”, priča glava porodice Vlasta Živanović. On sve zna o ovom selu, o strahovima koji su naterali ljude u progonstvo, zna kako su u bescenje prodali svoju zemlju. Upamtio je lica iz belog kombija koja su u pogromu 17. marta stajala ispred njegovih kuća i čekala znak da krenu u paljevinu, a on je skrštenih ruku stajao na svome iza ulazne kapije. „Smrti se nisam plašio, samo me bilo strah otmice i mučenja”, zaključuje svoju priču Vlasta koji je i u najtežim vremenima zastupao svoje selo i svoje Srbe kojih danas nema. Iz njegovog ponašanja i reči, čini se kao da ih on i danas vidi tu i zastupa ih, makar i zbog onog dana, kada raseljeni i poskitani dođu na groblje za zadušnice, ili se okupe na Božić. Kako god, u Devet Jugovića ih čeka Vlasta da pomaže i ohrabri, da se nađe u rešavanju raznih sporova i nepravdi ili da ih ima ko dočekati i ispričati se kao čovek. Ovo naselje nastalo, dvadesetih godina prošlog veka u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, retko je imalo kratke periode stabilnosti i mira, zato danas faktički i ne postoji. Naselili su ga Albanci iz planinskih sela i okoline Podujeva, a u poslednje vreme dolaze i iz Medveđe. Ime mesta je preimenovano u Bardoš, a na jedinoj tabli pored puta na albanizovanom srpskom piše Devet Jugovič, slično su prošla i u novu kosovsku realnost, sa novim imenima ušla i okolna srpska naselja. U toj i takvoj realnosti preživljavaju Živanovići. Sadašnjost ih vezuje za ovu zemlju i crkvu, a budućnost je krajnje neizvesna. „Deda je na muku sa njima. Pravo da vam kažem, nemam šta da krijem, ja sam voleo da odu ove školske godine, ali nikako da se dogovorimo. Oni to ne prihvataju, više vole da budu ovde. Idite, kažu roditeljima, mi ostajemo”, govori deda Vlasta u dvorištu crkve i pomalo okreće glavu u stranu kao da nešto hoće da sakrije. U njemu se, strahovi, lično iskustvo, godine stalnog opreza i nestajanja, sukobljavaju sa godinama pred kojima se nalaze njegovi unuci. Jasno mu je da u ovoj plodnoj ravnici za njih ima premalo mesta i budućnosti, a jasno mu je da će on, ovog Božića, biti najsrećniji čovek kada, u ranu zoru, njegov Andrija zazvoni u crkveno zvono i razbije muklu tišinu iznad Devet Jugovića.