Сваког дана све смо сиромашнији

Оно што је грађанима одавно јасно, да су њихова примања изгубила утрку са трошковима живота, те да постају све сиромашнији, коначно признаје и власт.

Република Српска 30.10.2013 | 16:10 Оно што је грађанима одавно јасно, да су њихова примања изгубила утрку са трошковима живота, те да постају све сиромашнији, коначно признаје и власт. Тако иако је просјечна плата у БиХ у јулу износила 830 марака и што је у односу на јули прошле године номинално већа, “узимајући у обзир раст цијена, просјечна нето плата у реалном смислу је смањена за 0,5 посто”, наводи се у информацији о макро економским кретањима које је за Савјет министара БиХ припремила Дирекција за економско планирање БиХ. “Узимајући у обзир раст цијена”, првенствено гријања, воде, струје и осталих комуналних услуга, али хране и осталих потрепштина, реална примања грађана у последње три године смањила су се и више  него што то приказује званична статистика. Пад животног стандарда убрзао се од 2010. године, када су номиналне плате у БиХ порасле за један посто, али је истовремено годишња инфлација била 3,1 посто, што у коначном збиру значи да су се реална примања смањила за 2,1 посто. Исти тренд је настављен и у наредним годинама, па је у  2011. години званичан раст цијена био за  1,4 посто већи од раста плата да би у 2012. години цијене поново расле брже, за 0,5 посто. Плате и пензије изгубиле трку са цијенама Тако су и према званичној статистици тренутне плате у односу на плате из 2010. године реално мање за десетак посто. Ако се ови проценти на први поглед чине симболичним, у пракси то значи да је инфлација у 2010. године “појела” око 17 марака од просјечне плате што је 200 марака на годишњем нивоу, а слична ситуација се понавља сваке наредне године, гдје раст трошкова живота наставља и даље да нагриза примања. Једноставно речено, сваким даном грађани за своје плате могу купити све мање ствари, иако им номинално плате расту, барем симболично. Проблем са званичном статистиком и њиховим мјерењем раста инфлације је што се прича о просјеку у принципу своди на “цијене дијаманата су порасле за два посто, хљеб је поскупио 100 посто, па су цијене у просјеку порасле 51 посто”. Додатан проблем са “статистичком” просјечном  платом је што је њен износ математички тачан, али у стварном животу слика је мало другачија. Чак и номинални раст просјечних плата не значи нужно да се мјесечна примања запослених повећавају. Како се смањује укупан број запослених, што највише погађа запослене у грађевинарству и трговини, гдје су и иначе најнижа примања, у коначном збиру на папиру расту просјечне плате, мада се у стварности суштински ништа није промијенило. Трошкови живота расту брже него што показује статистика У стварности, током последње три године трошкови гријања, воде, струје, хране, порасли су знатно више од “статистичких” два до три посто, што значи и да  су грађани осиромашили знатно више него што то признаје званична статистика. Уосталом, да себи од својих примања могу приуштити сваким даном све мање, грађани одлично знају и виде, па им не треба ни статистика нити владини економски аналитичари да им то кажу. Ако су запослени имали  ту срећу да им плате барем номинално порасту, иако  је тај раст био спорији од  раста трошкова живота, пензионери немају чак ни ту утјеху. Током  задњих пет година висина пензија је практично непромијењена док су трошкови наставили да расту, чиме пензионери остају и највећа жртва хроничне економске кризе у којој се налази БиХ. Тако је од ионако мизерних пензија у протеклих неколико година што званична, што незванична инфлација константно је умањивала реалну куповну моћ пензионера, који ионако практично немају шансе да нормално живе од својих примања. Да ствар буде гора, грађане очекује даље осиромашење јер цијене комуналија, попут воде и гријања или су протеклих мјесеци повећане или се њихово повећане најављује. При томе ова поскупљења се не крећу на нивоу званичне стопе инфлације, од два, три посто, већ су нове цијене веће за 20 до 30 посто, чиме се практично анулира и онај номиналан раст плата који се протекле три године ионако кретао на годишњем нивоу од симболичних један до два посто. Сиромашни постају још сиромашнији У међувремену, озбиљно повећање плата и пензија, како би се барем ухватио корак са растућим трошковима живота нико и не спомиње. У најбољем случају, пензионерима се у ФБиХ обећава да би њихове пензије, можда, евентуално, могле порасти за који проценат идуће године, “ако буде пара”, што не улива превише оптимизма. У РС ентитетска Влада је повећала минималне пензије за симболичан износ, али и то повећање није ни изблиза довољно да надокнади реалан пад пензија из претходних година нити да омогући пензионерима да живе нормално од својих пензија. Од пензионера су у горој позицији једино незапослени, њих више од 550 хиљада, јер свакодневни животни трошкови, од хране, одјеће, па до режија,  исти су за све, па на каси у продавници не праве разлику да ли вам је плата двије  хиљада марака или сте незапослени без икаквих примања. Сви заједно, од запослених, пензионера па до незапослених, сваким даном тонемо све дубље у сиромаштво, а чињеница да то признају и владини економски аналитичари не помаже пуно грађанима. Лоша вијест за све грађане је да  власти у БиХ не показују ни воље, ни жеље, да се баве овим егзистенцијалним питањима, већ се  понашају као незаинтересовани биљежник свакодневног пада животног стандарда својих поданика.