Египатска поља смрти

Република Српска 19.08.2013 | 14:00

Брутални обрачуни снага реда с присталицама Муслиманске браће и свргнутог председника Мохамеда Мурсија по Египту несумњиво су један од најдепресивнијих догађаја Блиског истока и његових последњих турбулентних година. У кратком, немирима, политичким тензијама и економским недаћама испуњеном времену од обарања Хоснија Мубарака до данас, Египат је прошао пут од еуфорије новостеченом слободом до трагедије која Каиро и друге градове натапа крвљу. Истрошена је енергија Револуције 25. јануара 2011. коју је извела махом либерална урбана младеж уз помоћ социјално маргинализованих. Ту снагу преузели су исламисти. Прво да би убедљиво победили на парламентарним и председничким изборима 2012, сада да би се супротстављали генералима који су војним ударом 3. јула Мурсија скинули с власти и похапсили лидере Муслиманске браће. Успостављена су два јасно дефинисана и по свему судећи непомирљива блока која предводе две најјаче и најорганизованије институције земље: Муслиманска браћа и египатска армија. Моћни и популарни исламисти тврде да им је легално освојена власт, на коју су 80 година чекали подвргнути прогону, затвору и тортурама, нелегално одузета класичним војним пучем. У праву су. Армија, која је себи доделила улогу заштитника слабе и неорганизоване либерално-секуларне опозиције и десет милиона хришћана Копта, тврди да је свргнути председник игнорисао њихове бриге, да је лоше управљао посрнулом националном економијом и да није заступао интересе сва 84 милиона Египћана и да његов пад обећава бољу будућност. Има у томе истине. Исламисти понављају да неће одустати од протеста док се Мурси не врати на власт а војници у касарне. Генерали сматрају да је ово прилика да коначно сломе Браћу, заборављајући да је то 1954. неуспешно покушао и Гамал Абдел Насер, оснивач модерне египатске републике. И један и други блок – а то је то наслеђе тоталитарне прошлости – желе апсолутну власт. И за њу гину. Муслиманска браћа желе да власт поврате на улици и по трговима, верујући у моћ сталног протеста који ремети токове нормалног живота. Погрешно. Армија жели да демократију донесе оклопним возилима, бојевом муницијом и канистерима сузавца, не устежући се да пуца у сопствени народ. Катастрофално. Тако је исцртана сценографија непомирљивог сукоба у земљи која је деценијама живела у ауторитарности тројице председника официра у којој војска и сада контролише трећину националне економије, земљи сасвим кржљаве културе дијалога која је тек пре две и по године крочила на пут учења демократије. Каква је то демократија једносмерне улице када генерали сматрају да могу да позивају народ на масовне митинге како би добили „мандат” за прекид насиља, а онда демонстрације својих ривала крваво гуше? Како ме све подсећа на руског цара Николаја Првог који је међу првима устао против серије револуција које се 1848. захватиле Европу. Како личи на догађаје од пре тачно 60 година када је у Ирану у државном удару који су организовали Англоамериканци свргнут легално изабрани премијер Мохамед Мосадек. О ком то „тероризму” брује египатски државни медији под будним оком војних цензора? О „терору” цивилних демонстраната (убацивање наоружаних провокатора је давно позната пракса) или о терору државе који ће радикализовати исламисте и онда неке од њих претворити у праве терористе? Војни пуч је Египат претворио у сурогат оно мало истинске демократије која је почела да се ствара. Земљом се поново влада под ванредним стањем које армији и марионетским цивила које су именовали као привремену власт даје огромна овлашћења. Зар ико мисли да ће милиони присталица Муслиманске браће поверовати генералу Абдулу Фатаху ал Сисију да ће организовати „слободне изборе” 2014. и непристрасно надзирати писање новог устава пошто је Мурсијев суспендовао? Да ли армија треба поново да буде гарант њихове „слободе”? Ништа чудно да су се исламистима придружили и они који су против њих, али нису за обнову војног режима у коме ће армија имати коначну реч. Драма у Египту је кулминација удара на Арапско пролеће. А почело је друкчије. Иако затечен догађајима у Тунису и Египту, Запад је обазриво поздрављао велико буђење Арапа, хвалио моћ друштвених мрежа, поредио Пролеће са Источном Европом, надајући се успостављању режима који ће бити демократскији, али по њиховој вољи. Све се променило од када су исламисти убедљиво освојили власт. У Египту су Муслиманска браћа изборила више од половине места у парламенту, а заједно с радикалнијим исламским салафистима контролисали чак две трећине Шуре. Страх од експеримента с политичким исламом на власти довео је до удара 3. јула који су, не случајно, САД и Европска унија подржали. Уместо да подржи укључивање исламиста у токове савремене политике – јер се радикализам маргинализује када политика јача – Запад је првих дана стао на страну генерала. О каквим „демократским процесима” је размишљао Запад када је пропустио да упозори нове фараоне под еполетама да не користе силу, када је прећутао да јасно осуди њихов удар? Запад је починио огромну грешку тиме што је подржао удар генерала јер је то истовремено био удар на све демократске вредности којима се дичи. То што је пуч извршен непосредно пошто су емисари САД и ЕУ напустили Каиро баца тамну сенку. Делује симптоматично да су одмах после удара нестали редови за бензин, а вођама удара обећана је економска помоћ. Зашто је прећутано да су Муслиманска браћа прихватила дијалог о компромису, а египатска армија га одбила? Зашто генерал-фараон није оштро упозорен да не користи прекомерну силу? Суочен са оптужбама за директно или индиректно саучесништво у масакру, Вашингтон је први ретерирао. Реторички оштро, али довољно уздржано да не би морао да укине војну помоћ египатској армији која је деценијама, од Анвара ел Садата до Мубарака, била чувар америчких стратешких интереса у арапском свету. Нико после драматичних дана у јануару 2011. није очекивао да ће демократија стићи у Египат за недељу дана. Али, уклањањем диктатора покренут је обећавајући процес. То што дубоко подељени Египат током протекле године није успео да приближи своја два кључна политичка ривала говори о сложености тог процеса који је сада пресечен. Овонедељни масакр је два пола египатске политике до те мере удаљио и укопао на линији фронта да је сасвим нереално очекивати да Египћани сами могу да успоставе какав-такав међусобни дијалог. То у овом тренутку може само Вашингтон. Под условом да хитно притисне генерале у Каиру. Запад би тиме у великој мери поравнао почињену грешку, донекле обновио погубљено поверење Египћана и спречио да његова демократија подсећа на мрачна времена колонијалне прошлости. Време је за брз компромис. У противном, чекаћемо, не дуго, на насилни одговор Муслиманске браће. Уколико Египат утоне у грађански рат била би то катаклизма невиђених размера. Оно што се буде догађало одређује судбину Блиског истока.