Egipatska polja smrti

Brutalni obračuni snaga reda s pristalicama Muslimanske braće i svrgnutog predsednika Mohameda Mursija po Egiptu nesumnjivo su jedan od najdepresivnijih događaja Bliskog istoka i njegovih poslednjih turbulentnih godina.

Republika Srpska 19.08.2013 | 14:00 Brutalni obračuni snaga reda s pristalicama Muslimanske braće i svrgnutog predsednika Mohameda Mursija po Egiptu nesumnjivo su jedan od najdepresivnijih događaja Bliskog istoka i njegovih poslednjih turbulentnih godina. U kratkom, nemirima, političkim tenzijama i ekonomskim nedaćama ispunjenom vremenu od obaranja Hosnija Mubaraka do danas, Egipat je prošao put od euforije novostečenom slobodom do tragedije koja Kairo i druge gradove natapa krvlju. Istrošena je energija Revolucije 25. januara 2011. koju je izvela mahom liberalna urbana mladež uz pomoć socijalno marginalizovanih. Tu snagu preuzeli su islamisti. Prvo da bi ubedljivo pobedili na parlamentarnim i predsedničkim izborima 2012, sada da bi se suprotstavljali generalima koji su vojnim udarom 3. jula Mursija skinuli s vlasti i pohapsili lidere Muslimanske braće. Uspostavljena su dva jasno definisana i po svemu sudeći nepomirljiva bloka koja predvode dve najjače i najorganizovanije institucije zemlje: Muslimanska braća i egipatska armija. Moćni i popularni islamisti tvrde da im je legalno osvojena vlast, na koju su 80 godina čekali podvrgnuti progonu, zatvoru i torturama, nelegalno oduzeta klasičnim vojnim pučem. U pravu su. Armija, koja je sebi dodelila ulogu zaštitnika slabe i neorganizovane liberalno-sekularne opozicije i deset miliona hrišćana Kopta, tvrdi da je svrgnuti predsednik ignorisao njihove brige, da je loše upravljao posrnulom nacionalnom ekonomijom i da nije zastupao interese sva 84 miliona Egipćana i da njegov pad obećava bolju budućnost. Ima u tome istine. Islamisti ponavljaju da neće odustati od protesta dok se Mursi ne vrati na vlast a vojnici u kasarne. Generali smatraju da je ovo prilika da konačno slome Braću, zaboravljajući da je to 1954. neuspešno pokušao i Gamal Abdel Naser, osnivač moderne egipatske republike. I jedan i drugi blok – a to je to nasleđe totalitarne prošlosti – žele apsolutnu vlast. I za nju ginu. Muslimanska braća žele da vlast povrate na ulici i po trgovima, verujući u moć stalnog protesta koji remeti tokove normalnog života. Pogrešno. Armija želi da demokratiju donese oklopnim vozilima, bojevom municijom i kanisterima suzavca, ne ustežući se da puca u sopstveni narod. Katastrofalno. Tako je iscrtana scenografija nepomirljivog sukoba u zemlji koja je decenijama živela u autoritarnosti trojice predsednika oficira u kojoj vojska i sada kontroliše trećinu nacionalne ekonomije, zemlji sasvim kržljave kulture dijaloga koja je tek pre dve i po godine kročila na put učenja demokratije. Kakva je to demokratija jednosmerne ulice kada generali smatraju da mogu da pozivaju narod na masovne mitinge kako bi dobili „mandat” za prekid nasilja, a onda demonstracije svojih rivala krvavo guše? Kako me sve podseća na ruskog cara Nikolaja Prvog koji je među prvima ustao protiv serije revolucija koje se 1848. zahvatile Evropu. Kako liči na događaje od pre tačno 60 godina kada je u Iranu u državnom udaru koji su organizovali Angloamerikanci svrgnut legalno izabrani premijer Mohamed Mosadek. O kom to „terorizmu” bruje egipatski državni mediji pod budnim okom vojnih cenzora? O „teroru” civilnih demonstranata (ubacivanje naoružanih provokatora je davno poznata praksa) ili o teroru države koji će radikalizovati islamiste i onda neke od njih pretvoriti u prave teroriste? Vojni puč je Egipat pretvorio u surogat ono malo istinske demokratije koja je počela da se stvara. Zemljom se ponovo vlada pod vanrednim stanjem koje armiji i marionetskim civila koje su imenovali kao privremenu vlast daje ogromna ovlašćenja. Zar iko misli da će milioni pristalica Muslimanske braće poverovati generalu Abdulu Fatahu al Sisiju da će organizovati „slobodne izbore” 2014. i nepristrasno nadzirati pisanje novog ustava pošto je Mursijev suspendovao? Da li armija treba ponovo da bude garant njihove „slobode”? Ništa čudno da su se islamistima pridružili i oni koji su protiv njih, ali nisu za obnovu vojnog režima u kome će armija imati konačnu reč. Drama u Egiptu je kulminacija udara na Arapsko proleće. A počelo je drukčije. Iako zatečen događajima u Tunisu i Egiptu, Zapad je obazrivo pozdravljao veliko buđenje Arapa, hvalio moć društvenih mreža, poredio Proleće sa Istočnom Evropom, nadajući se uspostavljanju režima koji će biti demokratskiji, ali po njihovoj volji. Sve se promenilo od kada su islamisti ubedljivo osvojili vlast. U Egiptu su Muslimanska braća izborila više od polovine mesta u parlamentu, a zajedno s radikalnijim islamskim salafistima kontrolisali čak dve trećine Šure. Strah od eksperimenta s političkim islamom na vlasti doveo je do udara 3. jula koji su, ne slučajno, SAD i Evropska unija podržali. Umesto da podrži uključivanje islamista u tokove savremene politike – jer se radikalizam marginalizuje kada politika jača – Zapad je prvih dana stao na stranu generala. O kakvim „demokratskim procesima” je razmišljao Zapad kada je propustio da upozori nove faraone pod epoletama da ne koriste silu, kada je prećutao da jasno osudi njihov udar? Zapad je počinio ogromnu grešku time što je podržao udar generala jer je to istovremeno bio udar na sve demokratske vrednosti kojima se diči. To što je puč izvršen neposredno pošto su emisari SAD i EU napustili Kairo baca tamnu senku. Deluje simptomatično da su odmah posle udara nestali redovi za benzin, a vođama udara obećana je ekonomska pomoć. Zašto je prećutano da su Muslimanska braća prihvatila dijalog o kompromisu, a egipatska armija ga odbila? Zašto general-faraon nije oštro upozoren da ne koristi prekomernu silu? Suočen sa optužbama za direktno ili indirektno saučesništvo u masakru, Vašington je prvi reterirao. Retorički oštro, ali dovoljno uzdržano da ne bi morao da ukine vojnu pomoć egipatskoj armiji koja je decenijama, od Anvara el Sadata do Mubaraka, bila čuvar američkih strateških interesa u arapskom svetu. Niko posle dramatičnih dana u januaru 2011. nije očekivao da će demokratija stići u Egipat za nedelju dana. Ali, uklanjanjem diktatora pokrenut je obećavajući proces. To što duboko podeljeni Egipat tokom protekle godine nije uspeo da približi svoja dva ključna politička rivala govori o složenosti tog procesa koji je sada presečen. Ovonedeljni masakr je dva pola egipatske politike do te mere udaljio i ukopao na liniji fronta da je sasvim nerealno očekivati da Egipćani sami mogu da uspostave kakav-takav međusobni dijalog. To u ovom trenutku može samo Vašington. Pod uslovom da hitno pritisne generale u Kairu. Zapad bi time u velikoj meri poravnao počinjenu grešku, donekle obnovio pogubljeno poverenje Egipćana i sprečio da njegova demokratija podseća na mračna vremena kolonijalne prošlosti. Vreme je za brz kompromis. U protivnom, čekaćemo, ne dugo, na nasilni odgovor Muslimanske braće. Ukoliko Egipat utone u građanski rat bila bi to kataklizma neviđenih razmera. Ono što se bude događalo određuje sudbinu Bliskog istoka.