Mister, srećan rođendan i hvala...!

Hvala vam Mister! Zato što ste podigli i na put izveli brojne legendarne košarkaške asove. Hvala vam za Bugarsku i Bormeo, a pre svega – hvala za Istanbul i Indijanapolis!

Košarka 28.08.2019 | 20:34 Kada je jednom prilikom bio upitan koji je najveći uspeh reprezentativne košarke, Svetislav Pešić je odgovorio:

„Zlato sa Svetskog prvenstva u Indijanapolisu 2002. godine. Jeste, apsolutno! I titula sa Svetskog prvenstva u Ljubljani 1970, naravno. Dakle, prva i poslednja zlatna medalja su naši najveći uspesi. Setite se koga smo pobedili do osvajanja tog zlata. Sve su to bile izvanredne selekcije. Ali moram da istaknem da smo se u Indijanapolisu isključivo pripremali za Amerikance. Samo za njih. Jer, iskreno, znali smo da smo bolji od ostalih, a da ćemo se sa njima sastati kad-tad na prvenstvu. I uspeli smo da ih savladamo, u šta je retko ko verovao, zar ne“.

Ako i danas pitate čoveka koji danas s ponosom slavi 70. rođendan možemo li da se nosimo s tim Amerima, znate da je odgovor potvrdan. 

„Imaćemo dosta dobru reprezentaciju u Kini, naša velika prednost je što imamo kontinuitet i ogromno iskustvo, odigrali smo nekoliko finala poslednjih godina. Igrači su pokazali da mogu da igraju sa svakim, pa i s Amerikancima. Na Olimpijskim igrama smo u grupi imali pobedu u rukama. Dakle, imamo šansu, ali prvo treba stići do te utakmice“, rekao je Pešić u nedavnoj izjavi za MOZZART Sport.

To je, jednostavno, Svetislav Pešić. Oličenje iskrenog optimizma, vere u dobar rad i uspeh kao konačni proizvod. Lukavi i pronicljivi as iz Pirota. Herojski podvig iz Indijanapolisa naredne godine će doći do punoletstva, ali se u košarkaškoj Srbiji i dalje s mnogo žara priča o toj 2002. i zlatu na vrelom, američkom tlu.

Ljudske emocije su čudo. Posle tragičnog kraja devedesetih zasutim bombama, to četvrtfinale u Indijanapolisu, taj sudar košarkaških divova na parketu, probudio je iskru nade da bi tadašnja jugoslovenska reprezentacija mogla da ostvari najlepšu, istinsku pobedu tamo gde bi jedino i smelo da se računa. Mada su svi sanjali veliko finale, poraz od Argentine posle 58 uzastopnih pobeda Amere je doveo na noge Plavima! Zamišljeni dvoboj za medalju dogodio se znato ranije. Bio je to prst sudbine, a njime je upravljao Svetislav Pešić. I danas se prepričava momenat kada je popularni Kari na konferenciji za novinare izgovorio to istorijsko: „Sutra ćemo pobediti Amerikance“.

I bi pobeda!

Ista ona koja 17 godina kasnije budi nadu da bi do zuba naoružana Srbija Aleksandra Đorđevića mogla da uzme meru Amerima prvi put kao samostalna država. Da se naplate dugovi iz finala prošlog Svetskog kupa u Madridu, Olimpijskih igara u Riju, ali i da se vrati za onaj produžetak koji su najbolji srpski košarkaši ispustili u grupnoj fazi istog takmičenja...

Internet je zanimljivo mesto. Društvenim mrežama prostrujala je ta, sada već svima dobro poznata priča o tome kako se put Srbije na ovogodišnjem Mundobasketu poklapa sa onim kada je Jugoslavija poslednji put bila na tronu davne 2002. godine.

Košarkaški romantičari i sanjari rekli bi da sudbina otvara karte za šestu titulu prvaka sveta. Prvu, istorijsku pod zastavom Srbije. Prvi meč na šampionatu Srbija će, baš kao i Jugoslavija pre više od deceniju i po, odigrati protiv Angole. Početkom trećeg milenijuma Vlade Divac i Peđa Stojaković bili su saigrači u Sakramento Kingsima, baš kao sada Bogdan Bogdanović i Nemanja Bjelica. Srbija je ponovo u plavom, boji koja simbolizuje uspeh svih onih zajedničkih država, ma kao se one zvale. Uz Divca i Peđu u NBA su igrali Vladimir Radmanović, Marko Jarić i Igor Rakočević, dok su u najjačoj ligi sveta danas Nikola Jokić, Boban Marjanović i Marko Gudurić. Kapiten reprezentacije, ipak, neće nositi broj „4“ na dresu, pošto je Miloš Teodosić ranije otpao s liste putnika u danu odlaska srpske ekspedicije put Kine zbog obnovljene povrede stopala već na startu pripremnih utakmica. A, na klupi opet sedi pobednik. Osvajač Evrope i šampion stare Jugoslavije kao igrač, baš kao i njegov prethodnik s početka ovog veka. Obojica ponikli u Partizanu, poslom bili u Bajernu i Barseloni, gde su i osvajali pehare... Zajedno pokorili Bormeo sa jednom od najvećih generacija ikada viđenih u košarkaškom svetu. Ostvareni kao selektori, ljudi koji su košarkašku naciju znali da obraduju u najtežim vremenima.

Mnogo je simbolike između ovogodišnjeg i Mundobasketa iz 2002. godine. A, toga ne bi bilo da Svetislav Pešić na sebi svojestven način nije znao da izbalansira veliki ego tima i svakog pojedinca, da postavi jasna pravila rada, ali i opet dozvoli sebi i svojim igračima da izađu iz okvira i košarkaške situacije reše u trenutku, ne samo po unapred pripremljenim šablonima. Tako su, ostalom, došla zlata u Indijanapolisu i Turskoj godinu dana ranije, a Jugoslavija bila prava košarkaška velesila.

Veliki je Svetislav Pešić. Jedan od najvećih u istoriji evropske košarke. Zato i traje. U redu je sa još svega nekoliko stručnjaka na pragu ili u osmoj deceniji života, a i dalje nema nameru da stane. Svoj 70. rođendan dočekao je na parketu, pošto su od nedelje u Barseloni počele pripreme za novu klupsku sezonu. Svedoci dešavanja u redovima katalonskog kluba kažu da je Mister i dalje u punoj snazi, fokurisan na rad kao i prvog dana.

Hvala vam Mister! Zato što ste podigli i na put izveli brojne legendarne košarkaške asove. Hvala vam za Bugarsku i Bormeo, a pre svega – hvala za Istanbul i Indijanapolis. Što svoju zemlju predstavljate s ponosom decenijama i što u vas gledaju kao u ikonu u Minhenu, Barseloni, Jugoslaviji i Nemačkoj. Hvala za noći koje je nacija ispraćala i zore koje je dočekivala u nadi da će se začuti himna i u Sjedinjenim Američkim Državama zbog te kaznene ekspedicije u plavom. Hvala i za nadu koju ulivate sada i viziju da je ova generacija, vođena Aleksandrom Đorđevićem spremna da ponovi ono vaše.

Neka bude tako kako ste i poželeli, kao najlepši poklon za rođendan...

Izvor: mozzartsport

Foto: MN press