Мистер, срећан рођендан и хвала...!

Хвала вам Мистер! Зато што сте подигли и на пут извели бројне легендарне кошаркашке асове. Хвала вам за Бугарску и Бормео, а пре свега – хвала за Истанбул и Индијанаполис!

Кошарка 28.08.2019 | 20:34 Када је једном приликом био упитан који је највећи успех репрезентативне кошарке, Светислав Пешић је одговорио:

„Злато са Светског првенства у Индијанаполису 2002. године. Јесте, апсолутно! И титула са Светског првенства у Љубљани 1970, наравно. Дакле, прва и последња златна медаља су наши највећи успеси. Сетите се кога смо победили до освајања тог злата. Све су то биле изванредне селекције. Али морам да истакнем да смо се у Индијанаполису искључиво припремали за Американце. Само за њих. Јер, искрено, знали смо да смо бољи од осталих, а да ћемо се са њима састати кад-тад на првенству. И успели смо да их савладамо, у шта је ретко ко веровао, зар не“.

Ако и данас питате човека који данас с поносом слави 70. рођендан можемо ли да се носимо с тим Америма, знате да је одговор потврдан. 

„Имаћемо доста добру репрезентацију у Кини, наша велика предност је што имамо континуитет и огромно искуство, одиграли смо неколико финала последњих година. Играчи су показали да могу да играју са сваким, па и с Американцима. На Олимпијским играма смо у групи имали победу у рукама. Дакле, имамо шансу, али прво треба стићи до те утакмице“, рекао је Пешић у недавној изјави за МОЗЗАРТ Спорт.

То је, једноставно, Светислав Пешић. Оличење искреног оптимизма, вере у добар рад и успех као коначни производ. Лукави и проницљиви ас из Пирота. Херојски подвиг из Индијанаполиса наредне године ће доћи до пунолетства, али се у кошаркашкој Србији и даље с много жара прича о тој 2002. и злату на врелом, америчком тлу.

Људске емоције су чудо. После трагичног краја деведесетих засутим бомбама, то четвртфинале у Индијанаполису, тај судар кошаркашких дивова на паркету, пробудио је искру наде да би тадашња југословенска репрезентација могла да оствари најлепшу, истинску победу тамо где би једино и смело да се рачуна. Мада су сви сањали велико финале, пораз од Аргентине после 58 узастопних победа Амере је довео на ноге Плавима! Замишљени двобој за медаљу догодио се знато раније. Био је то прст судбине, а њиме је управљао Светислав Пешић. И данас се препричава моменат када је популарни Кари на конференцији за новинаре изговорио то историјско: „Сутра ћемо победити Американце“.

И би победа!

Иста она која 17 година касније буди наду да би до зуба наоружана Србија Александра Ђорђевића могла да узме меру Америма први пут као самостална држава. Да се наплате дугови из финала прошлог Светског купа у Мадриду, Олимпијских игара у Рију, али и да се врати за онај продужетак који су најбољи српски кошаркаши испустили у групној фази истог такмичења...

Интернет је занимљиво место. Друштвеним мрежама прострујала је та, сада већ свима добро позната прича о томе како се пут Србије на овогодишњем Мундобаскету поклапа са оним када је Југославија последњи пут била на трону давне 2002. године.

Кошаркашки романтичари и сањари рекли би да судбина отвара карте за шесту титулу првака света. Прву, историјску под заставом Србије. Први меч на шампионату Србија ће, баш као и Југославија пре више од деценију и по, одиграти против Анголе. Почетком трећег миленијума Владе Дивац и Пеђа Стојаковић били су саиграчи у Сакраменто Кингсима, баш као сада Богдан Богдановић и Немања Бјелица. Србија је поново у плавом, боји која симболизује успех свих оних заједничких држава, ма као се оне звале. Уз Дивца и Пеђу у НБА су играли Владимир Радмановић, Марко Јарић и Игор Ракочевић, док су у најјачој лиги света данас Никола Јокић, Бобан Марјановић и Марко Гудурић. Капитен репрезентације, ипак, неће носити број „4“ на дресу, пошто је Милош Теодосић раније отпао с листе путника у дану одласка српске експедиције пут Кине због обновљене повреде стопала већ на старту припремних утакмица. А, на клупи опет седи победник. Освајач Европе и шампион старе Југославије као играч, баш као и његов претходник с почетка овог века. Обојица поникли у Партизану, послом били у Бајерну и Барселони, где су и освајали пехаре... Заједно покорили Бормео са једном од највећих генерација икада виђених у кошаркашком свету. Остварени као селектори, људи који су кошаркашку нацију знали да обрадују у најтежим временима.

Много је симболике између овогодишњег и Мундобаскета из 2002. године. А, тога не би било да Светислав Пешић на себи својествен начин није знао да избалансира велики его тима и сваког појединца, да постави јасна правила рада, али и опет дозволи себи и својим играчима да изађу из оквира и кошаркашке ситуације реше у тренутку, не само по унапред припремљеним шаблонима. Тако су, осталом, дошла злата у Индијанаполису и Турској годину дана раније, а Југославија била права кошаркашка велесила.

Велики је Светислав Пешић. Један од највећих у историји европске кошарке. Зато и траје. У реду је са још свега неколико стручњака на прагу или у осмој деценији живота, а и даље нема намеру да стане. Свој 70. рођендан дочекао је на паркету, пошто су од недеље у Барселони почеле припреме за нову клупску сезону. Сведоци дешавања у редовима каталонског клуба кажу да је Мистер и даље у пуној снази, фокурисан на рад као и првог дана.

Хвала вам Мистер! Зато што сте подигли и на пут извели бројне легендарне кошаркашке асове. Хвала вам за Бугарску и Бормео, а пре свега – хвала за Истанбул и Индијанаполис. Што своју земљу представљате с поносом деценијама и што у вас гледају као у икону у Минхену, Барселони, Југославији и Немачкој. Хвала за ноћи које је нација испраћала и зоре које је дочекивала у нади да ће се зачути химна и у Сједињеним Америчким Државама због те казнене експедиције у плавом. Хвала и за наду коју уливате сада и визију да је ова генерација, вођена Александром Ђорђевићем спремна да понови оно ваше.

Нека буде тако како сте и пожелели, као најлепши поклон за рођендан...

Извор: моззартспорт

Фото: МН пресс