Analiza: Zvezda sa jednim ili dva špica?
Šta kažu statistika, objektivni osećaj i zakon tržišta?
Fudbal 05.04.2019 | 18:45
Trener Vladan Milojević navikao je da se potvrđuje delima i rezultatima, ne želevši da dobija akontacionalnu podršku, slepo slušajući glas naroda, koji nekad populistički nastrojene trenere zna da odvede u propast. Uostalom, kad je leta 2017. godine stigao na kormilo crveno-belih locirao je jedan od glavnih problema koji su doveli do gubitka titule prethodne sezone. Iako ofanzivno nastrojena, Crvena zvezda je završavala akcije sa malim brojem igrača u suparničkom šesnaestercu. Uspeo je, između ostalog, to da promeni i donese Zvezdi veliki evropski proboj.
Dosad je Vladan Milojević vodio Crvenu zvezdu na 102 zvanične utakmice. Da ne ulazimo u taktičke finese i sitna crevca, na 96 susreta izveo je formaciju koja može da se tumači kao standardna 4-2-3-1 ili nešto ofanzivnija 4-1-4-1. Brendirao je igru sa jednim klasičnim napadačem. Sve do ovog proleća, kad je Crvena zvezda četiri susreta počela u sistemu sa dvojicom klasičnih napadača. Na tim pozicijama su se rotirali Ričmond Boaći, Milan Pavkov i supertalentovani Dejan Joveljić.
Zvezda je promovisala tandem napadača u susretima sa Mačvom, Radom, Zemunom i Mladosti iz Lučana. Jesenas je to bio slučaj na kup gostovanju u Vranju, kao i u Gornjoj varoši. Suva statistika kaže da je vladajući šampion na tim susretima podigao efikasnost i prosečno postizao 2,66 golova po meču (prosek kod Milojevića u prvenstvu je 2,62), međutim, objektivan osećaj govori drugačije. Čak i najtvrdokorniji zastupnici teze da Zvezda u svakom domaćem meču mora da igra sa tandemom špiceva ohladili su se posle duela sa OFK Bačkom. Na stadionu „Slavko Maletin Vava“, uz onaj premijerni meč protiv Vojvodine, Crvena zvezda je najzrelije izgledala ovog proleća. Sa popunjenim veznim redom i Milanom Pavkovim kao napadačem ostvarila je dominaciju, kontrolu, na kraju uputila 23 šuta ka golu rivala. Mnogo više nego kad su, primera radi, protiv Mačve na terenu zajedno bili Ričmond Boaći i Dejan Joveljić. Slična konstatacija važi i za susret na Banjici kad je zablistao pomenuti Joveljić, a društvo mu pravio Milan Pavkov. Da ne govorimo o tome da su crveno-beli defanzivno izgledali mnogo ubedljivije kada su igrali sa jednim klasičnim napadačem. Nije bilo lakih kontri i lakog ispadanja na velikom prostoru. Prava Zvezda iz labaratorije Vladana Milojevića.
Sve najveće trenerske uspehe Vladan Milojević je ostvario igrajući sa jednim „target menom“, čak ofanzivni sistem nije menjao u Trnavi kada mu je pogodak bio preko potreban. Ovog proleća je odlučio da prošara asortiman i često počinje susrete sa dvojicom napadača. Možemo samo da pretpostavimo gde se kriju razlozi Milojevićevih taktičkih i formacijskih novina.
Daleko su evropski izazovi, ali sigurni smo da potencijalni rivali Crvene zvezde u kvalifikacijama za Ligu šampiona ili Ligu Evrope skeniraju dešavanja na Marakani. Kao što, sigurni smo, Milojević u džepu ima sve relevatne podatke u trenutnoj snazi mogućih protivnika. Sasvim je realno da je Milojević počeo igrom žmurki, ujedno i proširenja zahteva, kako analitičarima koji prate Crvenu zvezdu ne bi bilo dosadno. Uostalom, posle martovskog derbija, koji će podsećao na dvomeč sa Trnavom, bilo je onih u stručnom štabu koji su agitovali da bi trebalo da se počne sa igrom sa više rizika. Tako je i bilo, ali sumnjamo da će Milojević bilo šta rizikovati kada na red dođu dueli sa Radničkim i Partizanom, kao i oni eliminacioni u Kupu Srbije.
Postoji još jedan valjan razlog zbog kojeg Milojević nekad mora da igra na ivici velikog rizika. Zakoni tržišta kažu da cena Milana Pavkova, a posebno Dejana Joveljića, ima tendenciju velikog rasta. I da oni moraju da imaju ozbiljnu minutažu kako bi stalno bili u izlogu. Kad njima dodate astronomski plaćenog Ričmonda Boaćija, željnog nekadašnje forme, jasno je zašto Milojević može da testira ekipu i sebe na utakmicama lakšeg intenziteta. Mada ih on neće tako okarakterisati.
Problem sa viškom kvaliteta u špicu prethodne sezone Milojević je do decembra rešavao sigurnim minutima za Aleksandra Pešića u domaćim mečevima, kao i njegovim postavljenjem na poziciju levog krila u situacijama kad nije mogao da računa na Nemanju Radonjića. Bilo je i situacija kada su igrali zajedno, ali Pešić i Boači su delovali kompatabilno. Najviše zbog pokretljivosti i osećaja za asistencije rođenog Nišlije, koji je nekoliko puta dobro „nahranio“ golgeterski ego Ričmonda Boaćija.
Pomenuta kompatibilnost ne može u istu rečenicu sa Pavkovim i Boaćijem kao tandemom. Jeste Pavkovrobusiniji, a Boaći prefinjeniji, ali teško da bi se u utakmicama najvišeg rizika Milojević odlučio za takav tandem. Jedino ako mora da juri prednost rivala ili gasi požar. Slično je kad u priču uvedemo Dejana Joveljića. Supertalentovani momak je odlično iskoristio minute ovog proleća i postigao četiri gola, ali je kao Boaći i Pavkov, pre svega, golgeter. Teško da može da bude sekundarni špic, nešto nalik Marku Panteliću.
I pored toga što je u srži Crvene zvezde da napada, juriša na gol rivala, postiže golove, u poslednjih 20 godina klub sa Marakane je brendirao samo tri tandema vrhunskih napadača, koji su uvek i na svakoj utakmici mogli da se dopunjuju.
Početkom veka igrali su zajedno Goran Drulić i Mihailo Pjanović. Uspeo je Slavoljub Muslin da ih ukalupi u ozbiljnu trenerski disciplinu. Pre svega zbog trkačkih sposobnosti Gorana Drulića.
„Često sam govorio Pjani da ne mora da se pomera. Znao sam nasred utakmice da mu kažem da ide da se uhvati za korner zastavicu, ali da kad lopta dođe do njega postigne gol… Šalim se malo, ali kad igrate sa dvojicom napadača ostatak tima mora dobro da iskrvari. Sve je do trenera, mi smo uigravali tu formaciju, tako da smo dobro delovali“, kaže Dejan Ilić, vezista Crvene zvezde iz ere Slavoljuba Muslina.
Posle Muslinovog tandema, harao je Zengin duo Žigić - Pantelić (istina Žigić je u jednom trenutku igrao i sa Draganom Bogavcem). Sve je perfektno izgledalo, posebno što je Pantelić imao blagu crtu plejmejkera, osećaj za proigravanje. I na kraju Slaviša Stojanović je spojio Abiolu Daudu i Dragana Mrđu. Zajedno su postigli više od 40 golova u šampionskoj sezoni. Bili su ubedljivo najjača napadača opcija u tom trenutku, za razliku od Milojevićevog perioda kada su važnu ulogu imali krilni vezisti (Ben, Srnić, Radonjić) i ofanzivni vezni (Kanga, Marin)…
Videćemo hoće li Milojević iskreirati četvrti tandem. I to ne govorimo samo o jednoj ili dve utakmice, nego o dužem periodu. Ili će se sve završiti na onoj tezi koju forsiraju mnogi treneri – važno je sa koliko igrača završavaš utakmicu.
P. S. Treneri u neformalnim razgovorima znaju da kažu novinarima da sa dvojicom napadača možeš da igraš samo ako si siguran da jedan od njih može trkački da parira protivničkom zadnjem veznom.
UČINAK CRVENE ZVEZDE OVE SEZONE
PRVENSTVO 29
KUP 3
EVROPA 14
UKUPNO 46
SA DVA ŠPICA ŠEST 6 PUTA (četiri ovog proleća) – 16 golova
PROSEK GOLOVA U SEOZNI - 2, 62
PROSEK GOLOVA SA DVA ŠPICA U TIMU - 2,66
Izvor: mozzartsport
FOTO: Star sport
Komentari / 0
Ostavite komentar