Анализа: Звезда са једним или два шпица?
Шта кажу статистика, објективни осећај и закон тржишта?
Фудбал 05.04.2019 | 18:45
Тренер Владан Милојевић навикао је да се потврђује делима и резултатима, не желевши да добија аконтационалну подршку, слепо слушајући глас народа, који некад популистички настројене тренере зна да одведе у пропаст. Уосталом, кад је лета 2017. године стигао на кормило црвено-белих лоцирао је један од главних проблема који су довели до губитка титуле претходне сезоне. Иако офанзивно настројена, Црвена звезда је завршавала акције са малим бројем играча у супарничком шеснаестерцу. Успео је, између осталог, то да промени и донесе Звезди велики европски пробој.
Досад је Владан Милојевић водио Црвену звезду на 102 званичне утакмице. Да не улазимо у тактичке финесе и ситна цревца, на 96 сусрета извео је формацију која може да се тумачи као стандардна 4-2-3-1 или нешто офанзивнија 4-1-4-1. Брендирао је игру са једним класичним нападачем. Све до овог пролећа, кад је Црвена звезда четири сусрета почела у систему са двојицом класичних нападача. На тим позицијама су се ротирали Ричмонд Боаћи, Милан Павков и суперталентовани Дејан Јовељић.
Звезда је промовисала тандем нападача у сусретима са Мачвом, Радом, Земуном и Младости из Лучана. Јесенас је то био случај на куп гостовању у Врању, као и у Горњој вароши. Сува статистика каже да је владајући шампион на тим сусретима подигао ефикасност и просечно постизао 2,66 голова по мечу (просек код Милојевића у првенству је 2,62), међутим, објективан осећај говори другачије. Чак и најтврдокорнији заступници тезе да Звезда у сваком домаћем мечу мора да игра са тандемом шпицева охладили су се после дуела са ОФК Бачком. На стадиону „Славко Малетин Вава“, уз онај премијерни меч против Војводине, Црвена звезда је најзрелије изгледала овог пролећа. Са попуњеним везним редом и Миланом Павковим као нападачем остварила је доминацију, контролу, на крају упутила 23 шута ка голу ривала. Много више него кад су, примера ради, против Мачве на терену заједно били Ричмонд Боаћи и Дејан Јовељић. Слична констатација важи и за сусрет на Бањици кад је заблистао поменути Јовељић, а друштво му правио Милан Павков. Да не говоримо о томе да су црвено-бели дефанзивно изгледали много убедљивије када су играли са једним класичним нападачем. Није било лаких контри и лаког испадања на великом простору. Права Звезда из лабараторије Владана Милојевића.
Све највеће тренерске успехе Владан Милојевић је остварио играјући са једним „таргет меном“, чак офанзивни систем није мењао у Трнави када му је погодак био преко потребан. Овог пролећа је одлучио да прошара асортиман и често почиње сусрете са двојицом нападача. Можемо само да претпоставимо где се крију разлози Милојевићевих тактичких и формацијских новина.
Далеко су европски изазови, али сигурни смо да потенцијални ривали Црвене звезде у квалификацијама за Лигу шампиона или Лигу Европе скенирају дешавања на Маракани. Као што, сигурни смо, Милојевић у џепу има све релеватне податке у тренутној снази могућих противника. Сасвим је реално да је Милојевић почео игром жмурки, уједно и проширења захтева, како аналитичарима који прате Црвену звезду не би било досадно. Уосталом, после мартовског дербија, који ће подсећао на двомеч са Трнавом, било је оних у стручном штабу који су агитовали да би требало да се почне са игром са више ризика. Тако је и било, али сумњамо да ће Милојевић било шта ризиковати када на ред дођу дуели са Радничким и Партизаном, као и они елиминациони у Купу Србије.
Постоји још један ваљан разлог због којег Милојевић некад мора да игра на ивици великог ризика. Закони тржишта кажу да цена Милана Павкова, а посебно Дејана Јовељића, има тенденцију великог раста. И да они морају да имају озбиљну минутажу како би стално били у излогу. Кад њима додате астрономски плаћеног Ричмонда Боаћија, жељног некадашње форме, јасно је зашто Милојевић може да тестира екипу и себе на утакмицама лакшег интензитета. Мада их он неће тако окарактерисати.
Проблем са вишком квалитета у шпицу претходне сезоне Милојевић је до децембра решавао сигурним минутима за Александра Пешића у домаћим мечевима, као и његовим постављењем на позицију левог крила у ситуацијама кад није могао да рачуна на Немању Радоњића. Било је и ситуација када су играли заједно, али Пешић и Боачи су деловали компатабилно. Највише због покретљивости и осећаја за асистенције рођеног Нишлије, који је неколико пута добро „нахранио“ голгетерски его Ричмонда Боаћија.
Поменута компатибилност не може у исту реченицу са Павковим и Боаћијем као тандемом. Јесте Павковробусинији, а Боаћи префињенији, али тешко да би се у утакмицама највишег ризика Милојевић одлучио за такав тандем. Једино ако мора да јури предност ривала или гаси пожар. Слично је кад у причу уведемо Дејана Јовељића. Суперталентовани момак је одлично искористио минуте овог пролећа и постигао четири гола, али је као Боаћи и Павков, пре свега, голгетер. Тешко да може да буде секундарни шпиц, нешто налик Марку Пантелићу.
И поред тога што је у сржи Црвене звезде да напада, јуриша на гол ривала, постиже голове, у последњих 20 година клуб са Маракане је брендирао само три тандема врхунских нападача, који су увек и на свакој утакмици могли да се допуњују.
Почетком века играли су заједно Горан Друлић и Михаило Пјановић. Успео је Славољуб Муслин да их укалупи у озбиљну тренерски дисциплину. Пре свега због тркачких способности Горана Друлића.
„Често сам говорио Пјани да не мора да се помера. Знао сам насред утакмице да му кажем да иде да се ухвати за корнер заставицу, али да кад лопта дође до њега постигне гол… Шалим се мало, али кад играте са двојицом нападача остатак тима мора добро да искрвари. Све је до тренера, ми смо уигравали ту формацију, тако да смо добро деловали“, каже Дејан Илић, везиста Црвене звезде из ере Славољуба Муслина.
После Муслиновог тандема, харао је Зенгин дуо Жигић - Пантелић (истина Жигић је у једном тренутку играо и са Драганом Богавцем). Све је перфектно изгледало, посебно што је Пантелић имао благу црту плејмејкера, осећај за проигравање. И на крају Славиша Стојановић је спојио Абиолу Дауду и Драгана Мрђу. Заједно су постигли више од 40 голова у шампионској сезони. Били су убедљиво најјача нападача опција у том тренутку, за разлику од Милојевићевог периода када су важну улогу имали крилни везисти (Бен, Срнић, Радоњић) и офанзивни везни (Канга, Марин)…
Видећемо хоће ли Милојевић искреирати четврти тандем. И то не говоримо само о једној или две утакмице, него о дужем периоду. Или ће се све завршити на оној тези коју форсирају многи тренери – важно је са колико играча завршаваш утакмицу.
П. С. Тренери у неформалним разговорима знају да кажу новинарима да са двојицом нападача можеш да играш само ако си сигуран да један од њих може тркачки да парира противничком задњем везном.
УЧИНАК ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ ОВЕ СЕЗОНЕ
ПРВЕНСТВО 29
КУП 3
ЕВРОПА 14
УКУПНО 46
СА ДВА ШПИЦА ШЕСТ 6 ПУТА (четири овог пролећа) – 16 голова
ПРОСЕК ГОЛОВА У СЕОЗНИ - 2, 62
ПРОСЕК ГОЛОВА СА ДВА ШПИЦА У ТИМУ - 2,66
Извор: моззартспорт
ФОТО: Стар спорт
Коментари / 0
Оставите коментар