Nikola Pejaković: Ne gledajte Dnevnik

U aprilu je, bez ikakvog ogorčenja, poručio da su stvari otišle predaleko i da nema načina da se bilo šta mijenja. Sigurno propadamo, ali to nije naša stvar! Danas, za Istinu, Kolja proširuje tada rečeno...

Republika Srpska 13.01.2016 | 22:53

Bio je jedan od „onih“ likova iz filmova čije je rečenice upio govor pa se danas i ne zna da ih je prvi put u nekom domaćem filmu izgovorio Nikola Kolja Pejaković. Za sebe kaže da je bio glumac-naturščik i da je – i pored muzike, scenarističkog rada i glume – njegov poziv pozorišna režija.

On je burno živio i radio, a ljudi su pamtili „Lepa Sela“, Kokni Kola iz „Mrtav ladan“, „Složnu braću“, „Rode“.

Danas se posvetio pozorištu, svira sa „Grobovlasnicima“ i uz prizvuk imena svog benda poručuje da društvo ne postoji i da je promjena moguća samo kao individualni čin. U jednom video blogu rekao je: „Ne postoji način da se stvar mijenja“ i savjetovao ljudima da ne gledaju dnevnik.

Likovi iz Dnevnika su lažni isto koliko je lažna i ta priča o državi, entitetima, nekoj samostalnosti, parama, kreditima... Sve je laž. A te face su samo lutke, gomila lažova sa sumnjivim parama u džepovima.

Da li bi neka politička „opcija“ zaslužila podršku ili donijela ohrabrenje izmrcvarenoj državi i kakva bi bila?

Ne. Svi oni: na vlasti, opoziciji, nezavisni novinari, blogeri, istraživački centri, sve je to isto zmijsko leglo, a oni u klupku, isprepletani, zavisni jedni od drugih, u svojim pričama, kritikama, interesima, lažima i polu-istinama. Nema nevinih.

Da li bi kretanje moglo da počne prvim i hrabrijim koracima u društvu, među ljudima, njihovim udruživanjem i pokretanjem sa mrtve tačke, svako u svom poslu, svom polju djelovanja?

Ne. Kretanje, osnaživanje ili jačanje; promjene na bolje, moguće su samo kao individualni, lični čin. U duhovnom, kulturno-kreativnom smislu. Društvo ne postoji, sistem je u raspadu, to jest, sistema nema.

Zašto je čovjeku lakše da se trgne iz neke teške nevolje, nego iz letargije, iz životarenja?

To je duhovni zakon, a ti zakoni su jedini koji funkcionišu, od nastanka do danas. Ljudski zakoni su iluzija, varka.

Čini li vam se da se stvaraoci i umjetnici, trude, da im sve što rade zavisi od toga „da im neko da novac“ i da ih „prepozna“? Pa se sve ono što nazivamo kultura pretvorilo u niz događaja koji zavise od budžetskih planiranja?

Ma, sve je to smijurija. Malo je tu ljudi koji znaju svoj posao i koji vide gdje smo. Umjesto da finansiraju kulturu, oni finasiraju svoje političke karijere. Umjesto da grade državu, oni grade svoje lično carstvo. Ne znaju da će se sve srušiti i da će ih istorija, zbog toga što rade, pljunuti.

Republika Srpska je namijenila 100.000 KM za snimanje dugometražnih filmova. Smatrate li da država treba čvršće da podrži filmadžije?

Ma, to je propast. Ne znam da li je vama jasno da ne postoje ni fimadžije, niti film, ništa... I ko da podrži? Šta oni znaju kako se i čime podržava filmska industrija... Gdje vam je tu kompetentnost, struka, udruženja, i, na kraju, filmovi? Vi pričate kao da nešto, kobiva, postoji, samo treba da se podrži... Sve je satrveno, urušeno, nemaju sad šta da pomognu i da hoće, ovo je kolaps.

Rekli ste da je imenu vašeg benda „Grobovlasnici“ kumovao i vladika Grigorije. Oko vladike postoji određena „fama“, vezana za izvancrkvene stvari, za politički život. Smatrate li da je opravdana?

Ja vjerujem da ljudi treba da se brinu o sopstvenim grijesima i da se brinu o sebi, a ne da sude, optužuju i gledaju u tuđe dvorište. Pogotovo ne treba da sude i optužuju sveštenike i monahe, vladike. To je vrlo glupo i naivno. Mi, Srbi, imamo srpski jezik, pravoslavnu crkvu i nešto malo kulture i to je to, ništa drugo... Samo egoistične budale napadaju na to. Ili oni koji su plaćeni da pljuju.

U filmu „Lepa sela lepo gore“ statisti su bili vojnici VRS koji su iz rovova dolazili na snimanje. Slika je snažna sama po sebi. Da li je građenje umjetnosti od takvog materijala, moguće samo ovde i samo tad u tom vremenu?

Nisam čuo da je neki drugi dugometražni igrani film sniman u vrijeme rata i na par kilometara od prve linije. Naravno, ta činjenica je uticala na film i stvari oko filma.

Kakvi su utisci nakon koncerata Kolje i „Grobovlasnika“? Kada ćete zasvirati u Srpskoj?

Dobra je svirka, ljudi se zabavljaju i nadamo se da će ta priča da traje, da se nastavi. A koncert u Banjoj Luci čekamo i mi, nadam se da će biti na proljeće.

Haljinica boje lila
Njegova, a postala narodna

Pjesma Haljinica boje lila snimljena je sa folk pjevačicom Lolom, koja je kratko bila moja djevojka i sa kojom me je upoznao Oleg Novković, sasvim slučajno. Kada su došli u moj stan otpjevao sam joj „Haljinicu“ i otišli smo, na njen nagovor, kod tada anonimnog Željka Joksimovića. U studiju, pjevanje i nije baš išlo, pa smo otišli u kafanu. Pili smo bukvalno cijelu noć i oko sedam ujutro smo došli u studio pijani ko dupeta. Lola je otpjevala pjesmu savršeno i ta verzija je zabilježena na mom albumu. Na svom albumu otpjevala ju je i Severina, a aranžman je radio Goran Bregović. Ta pjesma, kao što sam i želieo, ima svoj sopstveni život, uvukla se među narod. Postala je tradicionalna.

Izvor: Magazin Istina