Никола Пејаковић: Не гледајте Дневник

У априлу је, без икаквог огорчења, поручио да су ствари отишле предалеко и да нема начина да се било шта мијења. Сигурно пропадамо, али то није наша ствар! Данас, за Истину, Коља проширује тада речено...

Република Српска 13.01.2016 | 22:53

Био је један од „оних“ ликова из филмова чије је реченице упио говор па се данас и не зна да их је први пут у неком домаћем филму изговорио Никола Коља Пејаковић. За себе каже да је био глумац-натуршчик и да је – и поред музике, сценаристичког рада и глуме – његов позив позоришна режија.

Он је бурно живио и радио, а људи су памтили „Лепа Села“, Кокни Кола из „Мртав ладан“, „Сложну браћу“, „Роде“.

Данас се посветио позоришту, свира са „Гробовласницима“ и уз призвук имена свог бенда поручује да друштво не постоји и да је промјена могућа само као индивидуални чин. У једном видео блогу рекао је: „Не постоји начин да се ствар мијења“ и савјетовао људима да не гледају дневник.

Ликови из Дневника су лажни исто колико је лажна и та прича о држави, ентитетима, некој самосталности, парама, кредитима... Све је лаж. А те фаце су само лутке, гомила лажова са сумњивим парама у џеповима.

Да ли би нека политичка „опција“ заслужила подршку или донијела охрабрење измрцвареној држави и каква би била?

Не. Сви они: на власти, опозицији, независни новинари, блогери, истраживачки центри, све је то исто змијско легло, а они у клупку, испреплетани, зависни једни од других, у својим причама, критикама, интересима, лажима и полу-истинама. Нема невиних.

Да ли би кретање могло да почне првим и храбријим корацима у друштву, међу људима, њиховим удруживањем и покретањем са мртве тачке, свако у свом послу, свом пољу дјеловања?

Не. Кретање, оснаживање или јачање; промјене на боље, могуће су само као индивидуални, лични чин. У духовном, културно-креативном смислу. Друштво не постоји, систем је у распаду, то јест, система нема.

Зашто је човјеку лакше да се тргне из неке тешке невоље, него из летаргије, из животарења?

То је духовни закон, а ти закони су једини који функционишу, од настанка до данас. Људски закони су илузија, варка.

Чини ли вам се да се ствараоци и умјетници, труде, да им све што раде зависи од тога „да им неко да новац“ и да их „препозна“? Па се све оно што називамо култура претворило у низ догађаја који зависе од буџетских планирања?

Ма, све је то смијурија. Мало је ту људи који знају свој посао и који виде гдје смо. Умјесто да финансирају културу, они финасирају своје политичке каријере. Умјесто да граде државу, они граде своје лично царство. Не знају да ће се све срушити и да ће их историја, због тога што раде, пљунути.

Република Српска је намијенила 100.000 КМ за снимање дугометражних филмова. Сматрате ли да држава треба чвршће да подржи филмаџије?

Ма, то је пропаст. Не знам да ли је вама јасно да не постоје ни фимаџије, нити филм, ништа... И ко да подржи? Шта они знају како се и чиме подржава филмска индустрија... Гдје вам је ту компетентност, струка, удружења, и, на крају, филмови? Ви причате као да нешто, кобива, постоји, само треба да се подржи... Све је сатрвено, урушено, немају сад шта да помогну и да хоће, ово је колапс.

Рекли сте да је имену вашег бенда „Гробовласници“ кумовао и владика Григорије. Око владике постоји одређена „фама“, везана за изванцрквене ствари, за политички живот. Сматрате ли да је оправдана?

Ја вјерујем да људи треба да се брину о сопственим гријесима и да се брину о себи, а не да суде, оптужују и гледају у туђе двориште. Поготово не треба да суде и оптужују свештенике и монахе, владике. То је врло глупо и наивно. Ми, Срби, имамо српски језик, православну цркву и нешто мало културе и то је то, ништа друго... Само егоистичне будале нападају на то. Или они који су плаћени да пљују.

У филму „Лепа села лепо горе“ статисти су били војници ВРС који су из ровова долазили на снимање. Слика је снажна сама по себи. Да ли је грађење умјетности од таквог материјала, могуће само овде и само тад у том времену?

Нисам чуо да је неки други дугометражни играни филм сниман у вријеме рата и на пар километара од прве линије. Наравно, та чињеница је утицала на филм и ствари око филма.

Какви су утисци након концерата Коље и „Гробовласника“? Када ћете засвирати у Српској?

Добра је свирка, људи се забављају и надамо се да ће та прича да траје, да се настави. А концерт у Бањој Луци чекамо и ми, надам се да ће бити на прољеће.

Хаљиница боје лила
Његова, а постала народна

Пјесма Хаљиница боје лила снимљена је са фолк пјевачицом Лолом, која је кратко била моја дјевојка и са којом ме је упознао Олег Новковић, сасвим случајно. Када су дошли у мој стан отпјевао сам јој „Хаљиницу“ и отишли смо, на њен наговор, код тада анонимног Жељка Јоксимовића. У студију, пјевање и није баш ишло, па смо отишли у кафану. Пили смо буквално цијелу ноћ и око седам ујутро смо дошли у студио пијани ко дупета. Лола је отпјевала пјесму савршено и та верзија је забиљежена на мом албуму. На свом албуму отпјевала ју је и Северина, а аранжман је радио Горан Бреговић. Та пјесма, као што сам и желиео, има свој сопствени живот, увукла се међу народ. Постала је традиционална.

Извор: Магазин Истина