Deset razloga zbog kojih, navodno, Srbija ne može da pobedi Francusku!

Srpski košarkaši su u suzama dočekali noć koja je delila petak i subotu. Razumljivo - njihov nepobedivi niz na Eurobasketu prekinula je Litvanija, baš u polufinalu. Ostali su bez borbe za zlato, a i bez direktnog plasmana na Olimpijske igre. U momentima koji budu delili nedelju na dva dela, igraće za bronzu. Od 14 sati, baš protiv moćnih Francuza.

Košarka 20.09.2015 | 13:20

Otpisani. Tako bi mogli sada da budu smatrani najbolji košarkaši Srbije, jer su pred nemogućom misijom. Najmanje je deset razloga zbog kojih, navodno, ne mogu da pobede Francusku, ali... Imamo mi nešto da kažemo o tome. I naši košarkaši.

Da krenemo redom.

1. Naši su uzdrmani kao nikada pre. Bili su sigurni u sebe. Bili su sigurno i vođeni. Sve se to urušilo u 40 minuta jurnjave sa Litvancima, koji su bili lošiji nego ikada pre, a i takvi - uspeli da nas pobede. Izgubiti od goreg od sebe ume jako da zaboli sportistu. Izgubiti u jednom takvom momentu, ume da prizove suze na obraze. Baš takvi, naši "orlovi" su pokušali da potraže san. A san ne dolazi lako kada se čovek preispituje. Ta noć je bila za duboko preispitivanje.

2. Francuzi su imali dan više da se oporave od sopstvenog poraza. Njih je pobedila zaista sjajna selekcija Španije, sa nezaustavljivim Gasolom, koji je sa 40 poena ispisao jednu novu stranicu svoje bogate karijere, ali i Eurobasketa, svrstavši se među njegove legende. Oni su svesni da su izgubili od boljeg od sebe, a svakako nadahnutijeg. Ta psihološka prednost u odnosu na "orlove" je nemerljiva.

3. Naši će igrati na gostujućem terenu. Ali, ne bilo kom "gostujućem terenu". Igraće pred više od 20.000 ljudi koji će želeti samo jedno. Da Francusku, a ne Srbiju, vide na onom preostalom, najnižem stepeniku pobedničkog postolja. Grmeće i "Marseljeza", kako bi trebalo da grme sve himne sveta, ali grmeće i zvižduci kada naši budu bilo šta pokušavali. Svaki njihov pokret u nameri da promene rezultat biće tako propraćen. Ne nepristojno, jer u Lilu ne vlada nesportska atmosfera, ali će 20.000 grla i dvostruko više dlanova biti sve vreme - uz rivala. A to nije mala prevaga.

4. Francuzi su, posle poraza u polufinalu, najavili da će igrati za čast. Ne za medalju, ne za lični uspeh, ili za navijače. Već za čast. Njima bi bilo ispod časti da ostanu bez medalje pred svojom publikom. Na svom terenu. Kada neko ima takav motiv, teško je nadmašiti ga nekim sopstvenim.

5. Rival Srbije ima iskusnijeg organizatora igre. Toni Parker je višestruki osvajač NBA lige i, ma koliko mi umeli da se oduševljavamo Milošem Teodosićem, Toni Parker je za ostatak planete - Toni Parker, a naš Teo - naš Teo. Parker zna kako se dobijaju mečevi kojima se takmičenje završava. On je neprikosnoveni lider. Mi smo u finišu polufinala pokazali da ta "hijerarhija" ne važi više.

6. Francuzi imaju dodatni motiv. Želju za revanšom. Dobismo ih u čudesnom polufinalu prošlogodišnjeg Mundobasketa. A veliki igrači, kakvim "trikolori" raspoložu, takve stvari ne zaboravljaju.

7. Francuska je pokazala da ume da nas pobedi i u 2015. Igrali smo dvaput pred ovo Evropsko prvenstvo i ma koliko nam delovala lepršava naša igra i pobeda u Beogradu, u Francuskoj je bila "druga pesma". A igraće se opet u Francuskoj.

8. Ne postoji nijedan igrač Francuske koji u subotu nije rekao "Osvojićemo bronzu". Dan ranije skoro svi naši igrači su bili daleko utučeniji. Govorili su "Probaćemo da se priberemo, da odigramo još taj jedan meč...". Jedni su pričali iz uverenja. Drugi iz želje da, koliko je moguće, poprave bled utisak.

9. Selektor Francuske ima više nego dvostruko više selektorskog iskustva nego naš selektor. Naravno, Sale nacionale je istinska legenda - i to ona u igračkom smislu. Vensan Kole ne može nikako da se u tom smislu poredi sa Đorđevićem, ali on iza sebe ima šest godina selektorskog rada. Ima i tri vođenja ekipe "trikolora" u polufinalima velikih takmičenja. U ta tri pokušaja možda nije uvek uspeo da se domogne finala, ali je u sva tri navrata na kraju osvojio medalju. Zna on kako se vodi tim u poslednjem meču velikog takmičenja. O, zna to vrlo dobro.

10. U našem timu su dvojica igrača koji su bili, na kratko, akteri prošlogodišnjeg izdanja NBA lige. Nijedan od njih nije istinski lider ove ekipe, ma koliko bili talentovani. A Francuzi? Francuzi imaju šest aktuelnih NBA igrača. Strašni šuter Batum - član Šarlota. Bivši Partizanov kapiten Žofri Lovernj - iz Denvera. Toni Parker i Boris Dijao - San Antonio Sparsi. Ivan Furnije - Orlando. Rudi Gober, koji je na momente uspevao da u polufinalu zaustavi Gasola blokadama - Juta. A tu su još i Želabal, koji je igrao u NBA ligi, pa Nando de Kolo, koji takođe ima to iskustvo, pa iskusni Pjetrus, pa Leo Vesterman... Prosto, ekipa popunjena na svakoj poziciji. NBA ekipa.

I, kad se podvuče crta ispod ovih deset razloga zašto naši ne mogu da pobede Francuze, ostaje samo...

... samo da se podsetimo da mi, ovdašnji, i ne funkcionišemo po principima logike. Ovde se košarka i ne igra tako što se piše deset problema koje treba rešiti, već se uzima u razmatranje samo jedan - ono večno pitanje "Kako da ja, baš ja, budem bolji?"

Ovde nije ništa novo biti u šoku. Mi bez stresa teško da bismo i umeli da funkcionišemo.

To, da igramo u gostima, nije ništa novo. Pa, nas su terali da budemo domaćini - u inostranstvu.

Francuzi kažu da će igrati za čast? Naši će igrati za narod. Za sve one generacije koje su stvorile "zemlju košarku" i sve one klince na kojima ona ostaje.

Toni Parker? Jeste on legenda ove igre, ali - Teo se te igre baš igra. A kada on igra, onda i Srbija igra. To što mi ne znamo da li ćemo videti onog Tea koji promaši devet trojki, ili onog koji sa devet metara pobedi prvaka sveta, to nije naš problem. To je francuski problem. To što ne znamo kog Bogdana ćemo videti, onog što "duva u pištolje" ili onog što svi upru prst u njega, ili koji Raduljica će se pojaviti, ili koji Bjelica, to nisu naši problemi, jer smo mi navikli da je život satkan od uspona i padova. Naš je jedini problem - što nikako da dočekamo da se ponovo igramo.

Žele da se revanširaju? Pa, neka probaju. Znaju kako da nas pobede u 2015? Znamo i mi. Uvereni su da će osvojiti bronzu? Pa? Mi nismo uvereni u to. Ali ćemo se igrati - jer ovde se košarka igra ne računice radi, već tima radi, i onih koji su uz taj tim. A uz ovaj tim je cela jedna zemlja. Mala, da. Ali, cela.

Imaju NBA igrače? Pa? Pobeđivali smo mi takve, iako Indijanapolis sada deluje daleko.

Nema hijerarhije kao kod njih? Pa šta, mi mu u ova moderna vremena dođemo čuvari starog dobrog "duha igre", timskog duha, u kome se igra uz osmehe.

U teškoj smo psihičkoj situaciji? Pa, Njegoš još lepo za tu situaciju reče "Čašu meda jošt' niko ne popi, što je časom žuči ne zagrči; čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju".

I, kad smo već kod svih tih razloga zašto "ne možemo da pobedimo te strašne Francuze", a i kad već stihovi vladike utrčaše u ovu priču, onda da njima i zaključimo. I poručimo "orlovima", a i oni Francuzima:

"Neka bude borba neprestana!
Neka bude - što biti ne može!"

A sad, dajte te Francuze. Uželesmo se košarke.

One naše košarke. U kojoj se sa osmehom juriša.