Десет разлога због којих, наводно, Србија не може да победи Француску!

Српски кошаркаши су у сузама дочекали ноћ која је делила петак и суботу. Разумљиво - њихов непобедиви низ на Еуробаскету прекинула је Литванија, баш у полуфиналу. Остали су без борбе за злато, а и без директног пласмана на Олимпијске игре. У моментима који буду делили недељу на два дела, играће за бронзу. Од 14 сати, баш против моћних Француза.

Кошарка 20.09.2015 | 13:20
Десет разлога због којих, наводно, Србија не може да победи Француску!

Отписани. Тако би могли сада да буду сматрани најбољи кошаркаши Србије, јер су пред немогућом мисијом. Најмање је десет разлога због којих, наводно, не могу да победе Француску, али... Имамо ми нешто да кажемо о томе. И наши кошаркаши.

Да кренемо редом.

1. Наши су уздрмани као никада пре. Били су сигурни у себе. Били су сигурно и вођени. Све се то урушило у 40 минута јурњаве са Литванцима, који су били лошији него икада пре, а и такви - успели да нас победе. Изгубити од горег од себе уме јако да заболи спортисту. Изгубити у једном таквом моменту, уме да призове сузе на образе. Баш такви, наши "орлови" су покушали да потраже сан. А сан не долази лако када се човек преиспитује. Та ноћ је била за дубоко преиспитивање.

2. Французи су имали дан више да се опораве од сопственог пораза. Њих је победила заиста сјајна селекција Шпаније, са незаустављивим Гасолом, који је са 40 поена исписао једну нову страницу своје богате каријере, али и Еуробаскета, сврставши се међу његове легенде. Они су свесни да су изгубили од бољег од себе, а свакако надахнутијег. Та психолошка предност у односу на "орлове" је немерљива.

3. Наши ће играти на гостујућем терену. Али, не било ком "гостујућем терену". Играће пред више од 20.000 људи који ће желети само једно. Да Француску, а не Србију, виде на оном преосталом, најнижем степенику победничког постоља. Грмеће и "Марсељеза", како би требало да грме све химне света, али грмеће и звиждуци када наши буду било шта покушавали. Сваки њихов покрет у намери да промене резултат биће тако пропраћен. Не непристојно, јер у Лилу не влада неспортска атмосфера, али ће 20.000 грла и двоструко више дланова бити све време - уз ривала. А то није мала превага.

4. Французи су, после пораза у полуфиналу, најавили да ће играти за част. Не за медаљу, не за лични успех, или за навијаче. Већ за част. Њима би било испод части да остану без медаље пред својом публиком. На свом терену. Када неко има такав мотив, тешко је надмашити га неким сопственим.

5. Ривал Србије има искуснијег организатора игре. Тони Паркер је вишеструки освајач НБА лиге и, ма колико ми умели да се одушевљавамо Милошем Теодосићем, Тони Паркер је за остатак планете - Тони Паркер, а наш Тео - наш Тео. Паркер зна како се добијају мечеви којима се такмичење завршава. Он је неприкосновени лидер. Ми смо у финишу полуфинала показали да та "хијерархија" не важи више.

6. Французи имају додатни мотив. Жељу за реваншом. Добисмо их у чудесном полуфиналу прошлогодишњег Мундобаскета. А велики играчи, каквим "триколори" расположу, такве ствари не заборављају.

7. Француска је показала да уме да нас победи и у 2015. Играли смо двапут пред ово Европско првенство и ма колико нам деловала лепршава наша игра и победа у Београду, у Француској је била "друга песма". А играће се опет у Француској.

8. Не постоји ниједан играч Француске који у суботу није рекао "Освојићемо бронзу". Дан раније скоро сви наши играчи су били далеко утученији. Говорили су "Пробаћемо да се приберемо, да одиграмо још тај један меч...". Једни су причали из уверења. Други из жеље да, колико је могуће, поправе блед утисак.

9. Селектор Француске има више него двоструко више селекторског искуства него наш селектор. Наравно, Сале национале је истинска легенда - и то она у играчком смислу. Венсан Коле не може никако да се у том смислу пореди са Ђорђевићем, али он иза себе има шест година селекторског рада. Има и три вођења екипе "триколора" у полуфиналима великих такмичења. У та три покушаја можда није увек успео да се домогне финала, али је у сва три наврата на крају освојио медаљу. Зна он како се води тим у последњем мечу великог такмичења. О, зна то врло добро.

10. У нашем тиму су двојица играча који су били, на кратко, актери прошлогодишњег издања НБА лиге. Ниједан од њих није истински лидер ове екипе, ма колико били талентовани. А Французи? Французи имају шест актуелних НБА играча. Страшни шутер Батум - члан Шарлота. Бивши Партизанов капитен Жофри Ловерњ - из Денвера. Тони Паркер и Борис Дијао - Сан Антонио Спарси. Иван Фурније - Орландо. Руди Гобер, који је на моменте успевао да у полуфиналу заустави Гасола блокадама - Јута. А ту су још и Желабал, који је играо у НБА лиги, па Нандо де Коло, који такође има то искуство, па искусни Пјетрус, па Лео Вестерман... Просто, екипа попуњена на свакој позицији. НБА екипа.

И, кад се подвуче црта испод ових десет разлога зашто наши не могу да победе Французе, остаје само...

... само да се подсетимо да ми, овдашњи, и не функционишемо по принципима логике. Овде се кошарка и не игра тако што се пише десет проблема које треба решити, већ се узима у разматрање само један - оно вечно питање "Како да ја, баш ја, будем бољи?"

Овде није ништа ново бити у шоку. Ми без стреса тешко да бисмо и умели да функционишемо.

То, да играмо у гостима, није ништа ново. Па, нас су терали да будемо домаћини - у иностранству.

Французи кажу да ће играти за част? Наши ће играти за народ. За све оне генерације које су створиле "земљу кошарку" и све оне клинце на којима она остаје.

Тони Паркер? Јесте он легенда ове игре, али - Тео се те игре баш игра. А када он игра, онда и Србија игра. То што ми не знамо да ли ћемо видети оног Теа који промаши девет тројки, или оног који са девет метара победи првака света, то није наш проблем. То је француски проблем. То што не знамо ког Богдана ћемо видети, оног што "дува у пиштоље" или оног што сви упру прст у њега, или који Радуљица ће се појавити, или који Бјелица, то нису наши проблеми, јер смо ми навикли да је живот саткан од успона и падова. Наш је једини проблем - што никако да дочекамо да се поново играмо.

Желе да се реванширају? Па, нека пробају. Знају како да нас победе у 2015? Знамо и ми. Уверени су да ће освојити бронзу? Па? Ми нисмо уверени у то. Али ћемо се играти - јер овде се кошарка игра не рачунице ради, већ тима ради, и оних који су уз тај тим. А уз овај тим је цела једна земља. Мала, да. Али, цела.

Имају НБА играче? Па? Побеђивали смо ми такве, иако Индијанаполис сада делује далеко.

Нема хијерархије као код њих? Па шта, ми му у ова модерна времена дођемо чувари старог доброг "духа игре", тимског духа, у коме се игра уз осмехе.

У тешкој смо психичкој ситуацији? Па, Његош још лепо за ту ситуацију рече "Чашу меда јошт' нико не попи, што је часом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију".

И, кад смо већ код свих тих разлога зашто "не можемо да победимо те страшне Французе", а и кад већ стихови владике утрчаше у ову причу, онда да њима и закључимо. И поручимо "орловима", а и они Французима:

"Нека буде борба непрестана!
Нека буде - што бити не може!"

А сад, дајте те Французе. Ужелесмо се кошарке.

Оне наше кошарке. У којој се са осмехом јуриша.

Коментари / 1

Оставите коментар
Name

Соколац

20.09.2015 13:16

Битно је да је тога дана парада поноса у Београду . Властима је то драже него утакмица

ОДГОВОРИТЕ