Analiza: Zašto Srbi pola vijeka čekaju novog Piksija?! I čekaju...

Činjenica da toliko dugo na našem fudbalskom horizontu ne vidimo „fantazistu“ kakav je bio Dragan Stojković, možda je i fenomenološka pojava. Svaki mladić lakih koraka i još lakših poteza koji je nagovestio potencijal, bio je posmatran kroz dvostruku lupu. Valjda zbog te grozničave potrebe da na delu vidimo novog Piksija...

Fudbal 08.03.2015 | 11:00

Urbana legenda ili anegdota iz kraja, sasvim je svejedno: dva prijatelja za kafanskim stolom će konstatovati da neki novi klinac igra na poziciji Dragana Stojkovića Piksija, ali se nikada neće odvažiti da kažu kako igra fudbal kao Dragan Stojković Piksi! Kada govorite o petoj Zvezdinoj zvezdi možete da potegnete priču da je kontroverzni funkcioner, od kojeg je počela finansijska erozija Crvene zvezde, da je još nedokazani trener uspešan samo u japanskoj fudbalskoj provinciji, ali takođe možete samo da klimnete glavom na konstataciju da Srbija u poslednjih pola veka boljeg igrača od Dragana Stojkovića nije imala! (nažalost, Dejan Savićević se deklariše kao Crnogorac prim. aut.)

Svedok svih zvezdinih fudbalskih uspeha, čuveni Bora Jakovljev, alijas Bora Zvezdaš, reći će da je od Vršca išao peške do Topčiderskog brda kako bi uživo gledeo vragolije Dragoslava Šekularca. Tada, tih srećnih šezdesetih godina, govorili su da takvog majstora majka više ne rađa, sve do pojave momčića iz Pasi Poljane... A onda se u telu od 175 santimetara prikazao vezista sa izraženim liderskim sposobnostima, uz repertoar poteza koji su predstavljali sublimaciju majstorstva pomenutog Šekularca i Pižona Petrovića...

O njegovoj karijeri se skoro sve zna. Verovatno bi bio najbolji fudbaler sveta 1990. godine, da je reprezentacija Jugoslavije na Mundijalu u Italiji pobedila Argentinu! Zna se i da je zbog povrede kolena ostao trofejno nedorečen! I da je bio toliko fudbalski bezobrazan da u finalu Kupa 1988. godine šutira penal u stilu Antonjina Panjenke (golman banjalučkog Borca Karalić ga je iskusno sačekao!). I da je u onoj noći na stadionu Sveti Nikola rekao istorijsko „ne“ treneru Olimpik Marselja Rajmonu Gutelsu, na pitanje da li želi da izvede jedanaesterac protiv Crvene zvezde.

Samo jedna stvar nije poznata: u danu kada je peta Zvezdina zvezda slavila 50. rođendan svi su se pitali da li ćemo morati da čekamo još pola veka ili malo duže da dobijemo novog Piksija?

Rasprava među novinarima (naravno, za kafanskim stolom) uvek poteže pitanje da li je Dejan Savićević veći igrač od Dragana Stojkovića, ali niko ne spori jednu činjenicu. Kao što je Lionel Mesi personifikacija zlatne epohe Barselone, tako će prva asocijacija na najuspešniji period Crvene zvezde biti čovek rođen u niškom predgrađu Pasi Poljana. Bez obzira što se Dragan Stojković Piksi nije autorski ugradio u osvajanje „pehara sa velikim ušima“...

Iako će njegovi oponenti reći da mu iz svake rečenice provejavaju egoizam i samoživost, garnirani niškim dijalektom, Dragan Stojković u razgovoru za MOZZART Sport bio je samo brutalno iskren.
„Stvarno ne vidim igrača koji bi u dogledno vreme mogao da me zaseni. Možda Srbija neće morati još pola veka da čeka novog Piksija, ali mislim da hoće još 20 godina. Iskreno, od dana kada sam prestao da igram fudbal ni u jednom momku nisam video potencijal dostojan mog... Bez lažne skromnosti to mislim. Sada, s tim neko može da se složi, a neko ne“, rekao je za naš magazin Dragan Stojković na dan okruglo 50. rođendana (3. marta).

Naravno, postoji ona fudbalska teorija da veličinu igrača ne određuju golovi iz kornera, lažnjaci poput onog na „Bentegodiju“, kada je „u nekošeno“ poslao Španca Vaskeza, volej udarci iz meča protiv Leirije (jedan prijatelj se potpisniku ovih redova obratio rečima: „Ovima sad rukom da daš loptu na volej, ne bi mogli ono da ponove“), udarci iz orbite kao kada je zakucao loptu u mrežu Milana (prethodno ga bez gledanja proigrao Dejan Savićević)...

Reći će mnogi da je osnovni parametar uspešnosti jednog igrača broj trofeja. A tu je Dragan Stojković, zbog maćehinskog odnosa nevidljive fudbalske sudbine, ostao tanak. Daleko tanji od Vladimira Jugovića, Siniše Mihajlovića, Nemanje Vidića, Dejana Stankovića...
„Čast svakom, ali... Stvarno mnogo poštujem Nemanju Vidića i Dejana Stankovića, sve to što su napravili u karijerama, ali ne možemo da se poredimo. Opet ne bih da zvučim prepotentno, međutim, činjenica je da sam ja bio virtouz, baš kao i Dejan Savićević. Potezom sam mogao da dignem na noge 100 hiljada ljudi. To je veće priznanje od bilo kog trofeja“, precizno podvlači Stojković.

Postoji ta, blago rečeno, antologijska fotografija zbog koje nostalgičnim navijačima Crvene zvezde ide voda na usta. Na njoj Dragan Stojković izlazi iz tunela Marakane, a za njim idu Darko Pančev, Dejan Savićević i Robert Prosinečki. Kadar koji definitivno govori više od hiljadu reči, jer demonstrira ne samo da je Piksi bio poslednja velika „desetka“ ovdašnjeg fudbala, nego istinski vođa... Taj „spirit“, potreba da u kriznim momentima aplauzima bodri saigrače, da ih prirodnim autoritetom ukori, obeležili su karijeru Dragana Stojkovića koliko i svi magični potezi.

„Mnogi su mi zamerili na nedavnoj izjavi... (čak i legendarni Ivica Osim, Piksijev trener u reprezentaciji Jugoslavije, prim. aut.). A ja sam samo rekao da bekovi ne mogu da budu lideri reprezentacije ili jednog tima. Svaka čast Banetu Ivanoviću i Aleksandru Kolarovu, ali prirodno je da prvi među jednakima bude neki vezista ili napadač. To jednostavno mora da bude tako. Ali, ne može se ništa na silu, ne možete tek tako da nekome kažete da je vođa. Čovek se rađa s tim instinktom, kao što sam se ja rodio...“

Činjenica da novog Piksija čekamo pola veka, i da ga ne vidimo na našem fudbalskom horizontu, možda je i fenomenološka pojava. Svaki mladić lakih koraka i još lakših poteza koji je nagovestio potencijal, bio je posmatran kroz dvostruku lupu. Valjda zbog te grozničave potrebe da na delu vidimo novog Piksija. Ali slavu su kupili brojni štoperi i zadnji vezni, bacajući nas u razmišljanja da li je Srbija postala prozivodna traka sa koje izlaze vodonoše i samo vodonoše.

Bez „fantazista“ poput Dragana Stojkovića...

Postoji tu i ona teza da se peta Zvezdina zvezda, ili na primer Dejan Savićević, ne bi snašli u modernom fudbalu
„A-ha-ha-ha... Baš bih voleo da vidim te koji kažu da danas ne bi mogao da igram na visokom nivou. Ako si talenat, onda si uvek talenat. U svakoj epohi. To je takva glupost da nemam reči. Mogu tim stručnjacima da poručim samo da nisu u pravu! Jeste činjenica da je u moje vreme bilo mnogo pravih „desetki“ sa Balkana. Pored mene tu su još bili Krasimir Balakov i Georgi Hadži. Sada je samo Luka Modrić igrač takvih karakteristika. Istina, mnogo sam očekivao od ovog malog Ljajića. Verovao sam da će biti on taj „fantazista“ u našoj reprezentaciji. Ima lucidna rešenja, jak je na lopti. Drago mi je što se vraća u državni tim...“

Naravno, svako vreme ima svoje breme. Više u ovdašnjem fudbalu niko ne može da se „zapati“ i bude barem Dragan Stojković Piksi u malom. A junak naše priče morao je, posle euforije izazvane njegovim prelaskom u Crvenu zvezdu, da prođe period inicijacije na Marakani.

Pokojni Velibor Vasović, stručnjak koji je uvek nosio korbač u ruci, u prvoj sezoni ražalovao je Piksija odlukom da više ne nosi „banku“, već sedmicu. Bilo je to potrebno treniranje strogoće i pomoglo je Draganu Stojkoviću da ljudski očvrsne, da inatom prepoznatljvim za južnjake pokaže da je veći od ostalih. To je to pravilno „zalivanje“ igrača za koje se još na ultrazvuku, u majčinom stomaku, vide da će biti veliki.
„Da ne ispadne kako se samo hvalim... Današnjim momcima je teže. Ja sam u Crvenoj zvezdi igrao protiv Reala, Milana, Kelna... Davao sam golove na tim utakmicama, to mi je pomoglo da odskočim, da 100 hiljada ljudi na Marakani skandira: „Piksi, Piksi...“. Sada momci odlaze u inostranstvo posle sezone u prvom timu. Niko ne može da ih zapamti.“

Senku na vanvremenske igračke kvalitete Dragana Stojkovića Piksija donekle je bacila njegova funkcionerska karijera. Njegovo delovanje na Marakani polarizovalo je navijače Crvene zvezde. Jedni ga nazivaju poslednjim velikim predsednikom, drugi, pak, smatraju da je i pored dve duple krune on u Ljutice Bogdana zapatio sve pošasti od kojih Crvena zvezda i danas ne može da se oporavi.

Činjenica je samo jedna: da je i u fotelji prvog čoveka Crvene zvezde i Saveza bio lider, kao i na terenu. Svi se sećaju kako je čupao revere sa skupocenog sakoa kada je čuo da Mateja Kežman ne želi više da igra za reprezentaciju. Za čoveka koji je putovao iz Japana kako bi odigrao 90 minuta za nacionalni tim to je bila nepodnošljiva i nedopustiva odluka. Ta urođena potreba da se stalno dokazuje u reprezentaciji, potezi nalik onom protiv Nemačke kada je posle postignutog gola pogledao na sat (asocijacija na film „Mi nismo anđeli“), učinila ga je isto velikim. Toliko velikim da mlađe generacije možda nisu svesne kakvog je igrača Srbija imala.
„Slušaj... Možda mlađe generacije ne znaju šta sam sve znao, ali tu ste vi malo stariji da im predočite (opet smeh, prim. aut.). A i danas je sve lako pronaći, postoji Jutjub. Tamo se vidi kakav sam bio igrač. Nema laži, nema prevare“, uz osmeh je završio Piksi.