Анализа: Зашто Срби пола вијека чекају новог Пиксија?! И чекају...

Чињеница да толико дуго на нашем фудбалском хоризонту не видимо „фантазисту“ какав је био Драган Стојковић, можда је и феноменолошка појава. Сваки младић лаких корака и још лакших потеза који је наговестио потенцијал, био је посматран кроз двоструку лупу. Ваљда због те грозничаве потребе да на делу видимо новог Пиксија...

Фудбал 08.03.2015 | 11:00

Урбана легенда или анегдота из краја, сасвим је свеједно: два пријатеља за кафанским столом ће констатовати да неки нови клинац игра на позицији Драгана Стојковића Пиксија, али се никада неће одважити да кажу како игра фудбал као Драган Стојковић Пикси! Када говорите о петој Звездиној звезди можете да потегнете причу да је контроверзни функционер, од којег је почела финансијска ерозија Црвене звезде, да је још недоказани тренер успешан само у јапанској фудбалској провинцији, али такође можете само да климнете главом на констатацију да Србија у последњих пола века бољег играча од Драгана Стојковића није имала! (нажалост, Дејан Савићевић се декларише као Црногорац прим. аут.)

Сведок свих звездиних фудбалских успеха, чувени Бора Јаковљев, алијас Бора Звездаш, рећи ће да је од Вршца ишао пешке до Топчидерског брда како би уживо гледео враголије Драгослава Шекуларца. Тада, тих срећних шездесетих година, говорили су да таквог мајстора мајка више не рађа, све до појаве момчића из Паси Пољане... А онда се у телу од 175 сантиметара приказао везиста са израженим лидерским способностима, уз репертоар потеза који су представљали сублимацију мајсторства поменутог Шекуларца и Пижона Петровића...

О његовој каријери се скоро све зна. Вероватно би био најбољи фудбалер света 1990. године, да је репрезентација Југославије на Мундијалу у Италији победила Аргентину! Зна се и да је због повреде колена остао трофејно недоречен! И да је био толико фудбалски безобразан да у финалу Купа 1988. године шутира пенал у стилу Антоњина Пањенке (голман бањалучког Борца Каралић га је искусно сачекао!). И да је у оној ноћи на стадиону Свети Никола рекао историјско „не“ тренеру Олимпик Марсеља Рајмону Гутелсу, на питање да ли жели да изведе једанаестерац против Црвене звезде.

Само једна ствар није позната: у дану када је пета Звездина звезда славила 50. рођендан сви су се питали да ли ћемо морати да чекамо још пола века или мало дуже да добијемо новог Пиксија?

Расправа међу новинарима (наравно, за кафанским столом) увек потеже питање да ли је Дејан Савићевић већи играч од Драгана Стојковића, али нико не спори једну чињеницу. Као што је Лионел Меси персонификација златне епохе Барселоне, тако ће прва асоцијација на најуспешнији период Црвене звезде бити човек рођен у нишком предграђу Паси Пољана. Без обзира што се Драган Стојковић Пикси није ауторски уградио у освајање „пехара са великим ушима“...

Иако ће његови опоненти рећи да му из сваке реченице провејавају егоизам и саможивост, гарнирани нишким дијалектом, Драган Стојковић у разговору за МОЗЗАРТ Спорт био је само брутално искрен.
„Стварно не видим играча који би у догледно време могао да ме засени. Можда Србија неће морати још пола века да чека новог Пиксија, али мислим да хоће још 20 година. Искрено, од дана када сам престао да играм фудбал ни у једном момку нисам видео потенцијал достојан мог... Без лажне скромности то мислим. Сада, с тим неко може да се сложи, а неко не“, рекао је за наш магазин Драган Стојковић на дан округло 50. рођендана (3. марта).

Наравно, постоји она фудбалска теорија да величину играча не одређују голови из корнера, лажњаци попут оног на „Бентегодију“, када је „у некошено“ послао Шпанца Васкеза, волеј ударци из меча против Леирије (један пријатељ се потписнику ових редова обратио речима: „Овима сад руком да даш лопту на волеј, не би могли оно да понове“), ударци из орбите као када је закуцао лопту у мрежу Милана (претходно га без гледања проиграо Дејан Савићевић)...

Рећи ће многи да је основни параметар успешности једног играча број трофеја. А ту је Драган Стојковић, због маћехинског односа невидљиве фудбалске судбине, остао танак. Далеко тањи од Владимира Југовића, Синише Михајловића, Немање Видића, Дејана Станковића...
„Част сваком, али... Стварно много поштујем Немању Видића и Дејана Станковића, све то што су направили у каријерама, али не можемо да се поредимо. Опет не бих да звучим препотентно, међутим, чињеница је да сам ја био виртоуз, баш као и Дејан Савићевић. Потезом сам могао да дигнем на ноге 100 хиљада људи. То је веће признање од било ког трофеја“, прецизно подвлачи Стојковић.

Постоји та, благо речено, антологијска фотографија због које носталгичним навијачима Црвене звезде иде вода на уста. На њој Драган Стојковић излази из тунела Маракане, а за њим иду Дарко Панчев, Дејан Савићевић и Роберт Просинечки. Кадар који дефинитивно говори више од хиљаду речи, јер демонстрира не само да је Пикси био последња велика „десетка“ овдашњег фудбала, него истински вођа... Тај „спирит“, потреба да у кризним моментима аплаузима бодри саиграче, да их природним ауторитетом укори, обележили су каријеру Драгана Стојковића колико и сви магични потези.

„Многи су ми замерили на недавној изјави... (чак и легендарни Ивица Осим, Пиксијев тренер у репрезентацији Југославије, прим. аут.). А ја сам само рекао да бекови не могу да буду лидери репрезентације или једног тима. Свака част Банету Ивановићу и Александру Коларову, али природно је да први међу једнакима буде неки везиста или нападач. То једноставно мора да буде тако. Али, не може се ништа на силу, не можете тек тако да некоме кажете да је вођа. Човек се рађа с тим инстинктом, као што сам се ја родио...“

Чињеница да новог Пиксија чекамо пола века, и да га не видимо на нашем фудбалском хоризонту, можда је и феноменолошка појава. Сваки младић лаких корака и још лакших потеза који је наговестио потенцијал, био је посматран кроз двоструку лупу. Ваљда због те грозничаве потребе да на делу видимо новог Пиксија. Али славу су купили бројни штопери и задњи везни, бацајући нас у размишљања да ли је Србија постала прозиводна трака са које излазе водоноше и само водоноше.

Без „фантазиста“ попут Драгана Стојковића...

Постоји ту и она теза да се пета Звездина звезда, или на пример Дејан Савићевић, не би снашли у модерном фудбалу
„А-ха-ха-ха... Баш бих волео да видим те који кажу да данас не би могао да играм на високом нивоу. Ако си таленат, онда си увек таленат. У свакој епохи. То је таква глупост да немам речи. Могу тим стручњацима да поручим само да нису у праву! Јесте чињеница да је у моје време било много правих „десетки“ са Балкана. Поред мене ту су још били Красимир Балаков и Георги Хаџи. Сада је само Лука Модрић играч таквих карактеристика. Истина, много сам очекивао од овог малог Љајића. Веровао сам да ће бити он тај „фантазиста“ у нашој репрезентацији. Има луцидна решења, јак је на лопти. Драго ми је што се враћа у државни тим...“

Наравно, свако време има своје бреме. Више у овдашњем фудбалу нико не може да се „запати“ и буде барем Драган Стојковић Пикси у малом. А јунак наше приче морао је, после еуфорије изазване његовим преласком у Црвену звезду, да прође период иницијације на Маракани.

Покојни Велибор Васовић, стручњак који је увек носио корбач у руци, у првој сезони ражаловао је Пиксија одлуком да више не носи „банку“, већ седмицу. Било је то потребно тренирање строгоће и помогло је Драгану Стојковићу да људски очврсне, да инатом препознатљвим за јужњаке покаже да је већи од осталих. То је то правилно „заливање“ играча за које се још на ултразвуку, у мајчином стомаку, виде да ће бити велики.
„Да не испадне како се само хвалим... Данашњим момцима је теже. Ја сам у Црвеној звезди играо против Реала, Милана, Келна... Давао сам голове на тим утакмицама, то ми је помогло да одскочим, да 100 хиљада људи на Маракани скандира: „Пикси, Пикси...“. Сада момци одлазе у иностранство после сезоне у првом тиму. Нико не може да их запамти.“

Сенку на ванвременске играчке квалитете Драгана Стојковића Пиксија донекле је бацила његова функционерска каријера. Његово деловање на Маракани поларизовало је навијаче Црвене звезде. Једни га називају последњим великим председником, други, пак, сматрају да је и поред две дупле круне он у Љутице Богдана запатио све пошасти од којих Црвена звезда и данас не може да се опорави.

Чињеница је само једна: да је и у фотељи првог човека Црвене звезде и Савеза био лидер, као и на терену. Сви се сећају како је чупао ревере са скупоценог сакоа када је чуо да Матеја Кежман не жели више да игра за репрезентацију. За човека који је путовао из Јапана како би одиграо 90 минута за национални тим то је била неподношљива и недопустива одлука. Та урођена потреба да се стално доказује у репрезентацији, потези налик оном против Немачке када је после постигнутог гола погледао на сат (асоцијација на филм „Ми нисмо анђели“), учинила га је исто великим. Толико великим да млађе генерације можда нису свесне каквог је играча Србија имала.
„Слушај... Можда млађе генерације не знају шта сам све знао, али ту сте ви мало старији да им предочите (опет смех, прим. аут.). А и данас је све лако пронаћи, постоји Јутјуб. Тамо се види какав сам био играч. Нема лажи, нема преваре“, уз осмех је завршио Пикси.