Komentar u Srbiji: Ili mi ili oni!

A ako smo se na kraju zaista izvinjavali provokatorima što su nas tukli, i još ih otpratili do aerodroma i mahali maramicama, onda je to krunski dokaz koliko se s nama može brisati patos.

Fudbal 15.10.2014 | 19:00

Mogli biste da kažete da smo ispali naivni i smešni, da su nas ponovo napravili budalama, da ćemo ponovo - s razlogom ili bez njega, svejedno - biti proglašeni za loše momke.

Moglo bi se reći da smo izgledali kao onaj razjareni bik u areni kojem mahnu crvenom zastavom ispred nosa, a on podilkani od provokacije i krene u suludi okršaj s matadorima, zaboravljajući da bik, koliko god bio u pravu i nevin, koliko god masa navijala za njega, uvek završi proboden kopljima - a jedno takvo verovatno uveliko oštre tamo u sedištu UEFA u Nionu, da nas nataknu na ražanj pod kojim se, makar za Srbe, uvek raspiruje vatra.

Moglo bi se zaključiti da je ova država spremna za konačno gašenje svetla i promuklo "laku noć" što ionako odavno čeka da se otme s glasnih žica i usana: s toliko tenkova na ulicama zbog vojne parade, sa bogzna koliko KBG-ovaca i ostalih udbaša u našem glavnom gradu, sa "tri prstena obezbeđenja" ili kako je već glasila zvanična verzija naših službi, neko je uspeo da nas prevari. I to neko ko je sedeo u loži, na tri lakta od predsednika ove države.

Još gore: ako je istina da su albanski huligani - jer to "zvaničnici" nisu ni na papiru - dobili ausvajz da uđu na stadion jer je neko iz Evrope zvao ove naše i pripretio im uvrtanjem ruke, počev od ramena pa do lomljenja prstiju, jedan po jedan, onda to mnogo više govori o značaju i snazi ove države od toga što nije uspela da obezbedi jednu utakmicu visokog rizika.

A ako smo se na kraju zaista izvinjavali provokatorima što su nas tukli, i još ih otpratili do aerodroma i mahali maramicama, onda je to krunski dokaz koliko se s nama može brisati patos, u kolikom supermarketu od države u stvari živimo. Ma ni u supermarketu, već u seoskom dućanu koji prodaje samo zidarsko pivo, cigare bez filtera, salamu podrigušu i ustajali hleb od prekjuče...

Mogli bismo, opet, da budemo iskreni prema sebi, pa da kažemo da je onaj sa stolicom jednaki maloumnik koliko i kretenoidni albanski igrač koji juriša da "spase zastavu", verovatno, bednik, iz straha šta će mu reći u domovini; da kažemo da smo sami sebi pucali u nogu zbog jedne obične krpe, da je trebalo da ostanemo dostojanstveni, nasmejemo se dobroj fori budalastih gostiju, a onda da im iz inata - jer toga, valjda, još imamo - damo tri-četiri komada, pa im uz punu mrežu zapakujemo još i onaj smešni aviončić.

Evo vam suvenir, igrajte se, nedorasli primitivci, mi smo svoje rekli na terenu...

Kukavički je često, pisao je o tome još i Marko Miljanov u "Primjerima čojstva i junaštva", ali i u delu "Život i običaji Arbanasa" (1904) u kojem je pokušao da Srbima približi taj bliski, a toliko daleki narod, kukavički je u drugome tražiti opravdanje za svoje akcije. Jadno je, piše to i u Bibliji, uočiti trn u tuđem oku ako se u vašem nalazi balvan od kojeg može da se greje čitava nacija.

Jeste, treba krenuti od sebe, govore te knjige jednako ispunjene mudrostima i zabludama, no nekad je neophodno i lekovito porediti se sa drugima: da li iskreno iko u Srbiji - a ima nas, dakle, koji mislimo da smo svojim (ne)činjenjem doprineli poslednjem skandalu evropskog fudbala - misli da bi bilo koji član naše delegacije na bilo kojoj utakmici bilo gde na svetu u bilo kom trenutku istorije, iskoristio svoje VIP privilegije da pilotira aviončićem? (A i mi pride imamo brata koji ume da se pojavi u vestima iz sasvim pogrešnih razloga...)

Da li bi iko ovde bio toliko pokvaren, umobolan i opterećen da baci tri hektolitra ulja na buktinju u najavi, umesto da prvi dohvati protivpožarni aparat? Da li bi njihovi igrači molili naše da se vrate na teren, kao što je radio Bane Ivanović? Da li bi se srpskoj himni manje zviždalo?

Evo, da dovedemo ovaj leteći cirkus od noći do kraja: da li bi ijedan Srbin mahao tuđim pasošem kad prigusti, umesto što bi preuzeo krivicu i odgovornost na sebe - ako si mangup, care, budi mangup do kraja.

Ali šta god da se u tom Nionu, iz koga su nam retko stizale dobre vesti, odluči, kako god drakonski da budemo kažnjeni, jedna slika koja se na sajtovima pojavila u noći između utorka i srede više ide u našu korist, nudi dodatni, vrhovni razlog da budemo ponosni što smo, ipak, ovo što jesmo, a ne ono što su oni.

Ne, nije posredi ona fotografija naših fudbalera koji štite albanske kolege (što je za svaku pohvalu, ali ne treba od toga praviti priču: od naših se to i očekivalo, to je odraz civilizovanosti i lepog vaspitanja), već jedna snimljena daleko odavde, na aerodromu "Majka Tereza" u Tirani, i nekoliko pre toga na Trgu Skenderbeg.

Baklje, zastave, hiljade razdraganih ljudi na ulicama, ode radosti, histerija od sreće...

Šta se tamo, dođavola, nevoljene komšije s juga slavilo? Prekid meča? Kineska igračkica na koju je bila nakalemljena krpetina? Zašto su, zaboga, fudbaleri Albanije u očima te nacije heroji?

Njima se nije ni igrao fudbal, eto to govore te slike i nasmejana lica albanskih igrača na ulasku u avion i na kratkotrajnom letu do Tirane. Oni nisu ni došli zbog sporta, oni su bili srećni što su nas gurnuli u ring visoke politike, lobija, podmićivanja, kuloarskih priča, ring u kojem su uvek bili jači od nas.

Nisu oni bili srećni što su izvukli živu glavu iz mrskog Beograda, niti što su onih 40 minuta igrali čvrsto i disciplinovano, baš kao što ih je De Bjazi naučio. Oni su želeli da pobegnu od terena, a ne sa njega; oni su sinoć - mada to UEFA sigurno neće tako rastumačiti - bili ubice fudbala i sporta, viteštva i poštenja.

A to, verujte, kada jednog dana onaj krčmar na kraju balade kaže "Hajde da vidimo šta smo imali", ne vredi bednih 3:0 za prljavozelenim stolom UEFA.