Коментар у Србији: Или ми или они!

А ако смо се на крају заиста извињавали провокаторима што су нас тукли, и још их отпратили до аеродрома и махали марамицама, онда је то крунски доказ колико се с нама може брисати патос.

Фудбал 15.10.2014 | 19:00

Могли бисте да кажете да смо испали наивни и смешни, да су нас поново направили будалама, да ћемо поново - с разлогом или без њега, свеједно - бити проглашени за лоше момке.

Могло би се рећи да смо изгледали као онај разјарени бик у арени којем махну црвеном заставом испред носа, а он подилкани од провокације и крене у сулуди окршај с матадорима, заборављајући да бик, колико год био у праву и невин, колико год маса навијала за њега, увек заврши прободен копљима - а једно такво вероватно увелико оштре тамо у седишту УЕФА у Ниону, да нас натакну на ражањ под којим се, макар за Србе, увек распирује ватра.

Могло би се закључити да је ова држава спремна за коначно гашење светла и промукло "лаку ноћ" што ионако одавно чека да се отме с гласних жица и усана: с толико тенкова на улицама због војне параде, са богзна колико КБГ-оваца и осталих удбаша у нашем главном граду, са "три прстена обезбеђења" или како је већ гласила званична верзија наших служби, неко је успео да нас превари. И то неко ко је седео у ложи, на три лакта од председника ове државе.

Још горе: ако је истина да су албански хулигани - јер то "званичници" нису ни на папиру - добили аусвајз да уђу на стадион јер је неко из Европе звао ове наше и припретио им увртањем руке, почев од рамена па до ломљења прстију, један по један, онда то много више говори о значају и снази ове државе од тога што није успела да обезбеди једну утакмицу високог ризика.

А ако смо се на крају заиста извињавали провокаторима што су нас тукли, и још их отпратили до аеродрома и махали марамицама, онда је то крунски доказ колико се с нама може брисати патос, у коликом супермаркету од државе у ствари живимо. Ма ни у супермаркету, већ у сеоском дућану који продаје само зидарско пиво, цигаре без филтера, саламу подригушу и устајали хлеб од прекјуче...

Могли бисмо, опет, да будемо искрени према себи, па да кажемо да је онај са столицом једнаки малоумник колико и кретеноидни албански играч који јуриша да "спасе заставу", вероватно, бедник, из страха шта ће му рећи у домовини; да кажемо да смо сами себи пуцали у ногу због једне обичне крпе, да је требало да останемо достојанствени, насмејемо се доброј фори будаластих гостију, а онда да им из ината - јер тога, ваљда, још имамо - дамо три-четири комада, па им уз пуну мрежу запакујемо још и онај смешни авиончић.

Ево вам сувенир, играјте се, недорасли примитивци, ми смо своје рекли на терену...

Кукавички је често, писао је о томе још и Марко Миљанов у "Примјерима чојства и јунаштва", али и у делу "Живот и обичаји Арбанаса" (1904) у којем је покушао да Србима приближи тај блиски, а толико далеки народ, кукавички је у другоме тражити оправдање за своје акције. Јадно је, пише то и у Библији, уочити трн у туђем оку ако се у вашем налази балван од којег може да се греје читава нација.

Јесте, треба кренути од себе, говоре те књиге једнако испуњене мудростима и заблудама, но некад је неопходно и лековито поредити се са другима: да ли искрено ико у Србији - а има нас, дакле, који мислимо да смо својим (не)чињењем допринели последњем скандалу европског фудбала - мисли да би било који члан наше делегације на било којој утакмици било где на свету у било ком тренутку историје, искористио своје ВИП привилегије да пилотира авиончићем? (А и ми приде имамо брата који уме да се појави у вестима из сасвим погрешних разлога...)

Да ли би ико овде био толико покварен, умоболан и оптерећен да баци три хектолитра уља на буктињу у најави, уместо да први дохвати противпожарни апарат? Да ли би њихови играчи молили наше да се врате на терен, као што је радио Бане Ивановић? Да ли би се српској химни мање звиждало?

Ево, да доведемо овај летећи циркус од ноћи до краја: да ли би иједан Србин махао туђим пасошем кад пригусти, уместо што би преузео кривицу и одговорност на себе - ако си мангуп, царе, буди мангуп до краја.

Али шта год да се у том Ниону, из кога су нам ретко стизале добре вести, одлучи, како год драконски да будемо кажњени, једна слика која се на сајтовима појавила у ноћи између уторка и среде више иде у нашу корист, нуди додатни, врховни разлог да будемо поносни што смо, ипак, ово што јесмо, а не оно што су они.

Не, није посреди она фотографија наших фудбалера који штите албанске колеге (што је за сваку похвалу, али не треба од тога правити причу: од наших се то и очекивало, то је одраз цивилизованости и лепог васпитања), већ једна снимљена далеко одавде, на аеродрому "Мајка Тереза" у Тирани, и неколико пре тога на Тргу Скендербег.

Бакље, заставе, хиљаде раздраганих људи на улицама, оде радости, хистерија од среће...

Шта се тамо, дођавола, невољене комшије с југа славило? Прекид меча? Кинеска играчкица на коју је била накалемљена крпетина? Зашто су, забога, фудбалери Албаније у очима те нације хероји?

Њима се није ни играо фудбал, ето то говоре те слике и насмејана лица албанских играча на уласку у авион и на краткотрајном лету до Тиране. Они нису ни дошли због спорта, они су били срећни што су нас гурнули у ринг високе политике, лобија, подмићивања, кулоарских прича, ринг у којем су увек били јачи од нас.

Нису они били срећни што су извукли живу главу из мрског Београда, нити што су оних 40 минута играли чврсто и дисциплиновано, баш као што их је Де Бјази научио. Они су желели да побегну од терена, а не са њега; они су синоћ - мада то УЕФА сигурно неће тако растумачити - били убице фудбала и спорта, витештва и поштења.

А то, верујте, када једног дана онај крчмар на крају баладе каже "Хајде да видимо шта смо имали", не вреди бедних 3:0 за прљавозеленим столом УЕФА.