Jugoslavija - PRVAK SVETA U FUDBALU!

Čak i kada bi se ta umišljena reprezentacija dokopala Mundijala, tamo bi pokazala sve crte ličnosti i bezličnosti prokletih Balkanaca: neko bi se već posvađao oko premija, neko s nekim ne bi pričao.

Jugonostalgija je čudan fenomen. Pojavi se poput kašlja ili alergije čak i kod onih najotpornijih s vremena na vreme, posebno kada se dešava nešto veliko, a Svetsko prvenstvo je, ma kako da se zove zemlja u kojoj živite i ma kako da ona igra fudbal, nešto, bogami, ponajveće...

Jugonostalgija, to je nešto poput one rane koju ne smete da češete ako mislite ikada da zaraste, ali ne možete da odolite da je makar malo ne zagrebete.

Jugonostalgičari su uglavnom dobro prikriveni i čini vam se da ih nema mnogo, a onda shvatite da su svuda oko vas: matorac će sa setom pričati o vremenu kada je zamalo dobio stan (čuješ, dobiti stan! Probajte da objasnite taj koncept nekom strancu ili makar da prevedete sintagmu na engleski, i dobro ćete se pomučiti – zar se nekretnine svuda na svetu, od pamtiveka, ne kupuju, a ne dobijaju?), oni nešto mlađi će na Jutjubu, ispod ogavnih pesama Plavog orkestra ili Prljavog kazališta ostavljati komentare poput "Ko nas zavadi, braćo???", a fudbalski navijači – e ta neuhvatljiva sorta – na kafanskim stolovima će crtati reprezentaciju zemlje koje više nema...

Možda to nije samo nostalgija, već neka fudbalska nekrofilija, ali nije bilo medija koji nije u groznici mundijalskih večeri posegao za alternativnom istorijom, koji nije sastavio reprezentaciju zemlje koje više nema, sve sa bombastičnim naslovima kako bi ona bila em najskuplja, em kandidat za titulu svetskog prvaka.

A onda smo i svi mi postali, barem na kratko, savezni kapiteni...

Ko zna, možda i engleski mediji i navijači ovih dana maštaju o reprezentaciji Britanske Imperije, možda Portugalci, ubijeni u pojam s onih 0:4, govore "bolje bi bilo da smo ostali s Brazilcima u istoj zemlji", možda će Bild objaviti idealnih 11 zemlje koja bi se prostirala od Iberije do Sibira "samo da je Hitler pobedio"... Možda, ali sumnjam. Prekrajanje istorije i maštanje o nemogućem je, ipak, kao i sevdah, samo naš, južnoslovenski brend.

Nadrealna reprezentacija Jugoslavije – kako će je nazvati dr Nele Karajlić – u stvari je pervertirana ideja o tome da se dve i kusur decenije nisu ni dogodile. To je onaj izbledeli film naših očeva, kampovanja po čitavom Jadranu, valjanja u četinarima s najlepšim Dalmatinkama i pokojom uplašenom, krupnookom Čehinjom, rada u studentskim zadrugama od kojih plaćaš inter-rejl i s crvenim pasošem veselo prolaziš mimo nesrećnika iz zemalja prvog, drugog i trećeg sveta, koji se batrgaju s vizama i kojima carinici na aerodromima i štajgama zavlače prste u sve telesne šupljine, i to je, podsećaju nas mnogi tokom ovog Mundijala, film u kojem Džaja, Šeki i Safet, kao u fantazmagorijama Giljerma del Torea, izvode ekipu na teren, pa Jugoslavija igra fudbal i umalo osvaja Svetsko prvenstvo...

Samo što se to nikada ne bi dogodilo. Za početak, nešto je trulo u ideji u kojoj Srbi igraju odbranu, Hrvati drže vezu, a Bosanci napadaju i zvuči kao početak nekog lošeg vica...

"Naši" momci stvarno igraju u najboljim evropskim klubovima, ali sem reprezentacije Hrvatske na Svetskom prvenstvu 1998, jednim kratkim periodom Kockastih pod Bilićem, dva poluvremena Jugoslavije (protiv Mađara i protiv Nemaca) i pokojeg slovenačkog uspeha – mada Slovenci nikada zaista i nisu u postjugoslovenskim maštarijama? Oni su bili mimo nas zadrtih, primitivnih Balkanaca i u tih 45 godina koje smo proveli skupa, i ni Kardelj ne bi mogao da nas ubedi u suprotno – nikada nisu pokazali da mogu da budu kolektiv. Da sebe podrede nekoj višoj ideji. Pa kako bi tek sada?

Zamislite, realno, reprezentaciju neke konfederalne Jugoslavije, neke političke karakondžule nalik Evropskoj uniji, u šta bi se pretvorila da nismo odlučili da u Evropsku uniju uđemo 30 godina kasnije, ovako krvavi, iznureni i izubijani.

Danas su udarne igle balkanskih ekipa momci koji su odrastali bez pionirske zakletve i marama, bez ikakvog vezivnog tkiva, ma koliko ono lažno i bilo - da li bi oni na prvo mesto stavljali pripadnost svojoj naciji ili nekoj nadnacionalnoj organizaciji? Ko može da garantuje da se ekipa opet ne bi sastavljala po ključu: daj 'vamo četiri Srbina, tri Hrvata, ne zaboravi Kosovara, a i Dejo će da se ljuti ako ne bude bio bar jedan Crnogorac... U napad, no što, jado!

Čak i kada bi se ta umišljena reprezentacija dokopala Mundijala, tamo bi pokazala sve crte ličnosti i bezličnosti prokletih Balkanaca: neko bi se već posvađao oko premija, neko s nekim ne bi pričao, Makedonac ne bi dodavao loptu onom Albancu, Crnogorci i Srbi bi se udružili protiv Hrvata i novinarima servirali skandale, Bosanci bi pravili derneke, najveća zvezda ekipe bi, kad kola krenu nizbrdo, ljutito bacila kapitensku traku u lice "selektorskoj komisiji", sastavljenoj po ugledu na zlosrećno i nemušto Predsedništvo pokojne SFRJ.

Izgledalo bi to kao one scene iz "Boljeg života" kada Boba ide u JNA i tamo okuplja mini-Jugoslaviju: super se zezamo, ali malo više volimo da se bijemo. Tu smo bolji.

A tamo odozgo, gde idu najveći, ironično bi se smeškali Miljan Miljanić i Vujadin Boškov: okanite se jugoslovenstva, Jugosloveni, kad nismo uspeli da vas pomirimo ni mi, govorili bi, kako mislite da vi, sitne duše, napravite nešto zajedno...