Југославија - ПРВАК СВЕТА У ФУДБАЛУ!

Чак и када би се та умишљена репрезентација докопала Мундијала, тамо би показала све црте личности и безличности проклетих Балканаца: неко би се већ посвађао око премија, неко с неким не би причао.

Југоносталгија је чудан феномен. Појави се попут кашља или алергије чак и код оних најотпорнијих с времена на време, посебно када се дешава нешто велико, а Светско првенство је, ма како да се зове земља у којој живите и ма како да она игра фудбал, нешто, богами, понајвеће...

Југоносталгија, то је нешто попут оне ране коју не смете да чешете ако мислите икада да зарасте, али не можете да одолите да је макар мало не загребете.

Југоносталгичари су углавном добро прикривени и чини вам се да их нема много, а онда схватите да су свуда око вас: маторац ће са сетом причати о времену када је замало добио стан (чујеш, добити стан! Пробајте да објасните тај концепт неком странцу или макар да преведете синтагму на енглески, и добро ћете се помучити – зар се некретнине свуда на свету, од памтивека, не купују, а не добијају?), они нешто млађи ће на Јутјубу, испод огавних песама Плавог оркестра или Прљавог казалишта остављати коментаре попут "Ко нас завади, браћо???", а фудбалски навијачи – е та неухватљива сорта – на кафанским столовима ће цртати репрезентацију земље које више нема...

Можда то није само носталгија, већ нека фудбалска некрофилија, али није било медија који није у грозници мундијалских вечери посегао за алтернативном историјом, који није саставио репрезентацију земље које више нема, све са бомбастичним насловима како би она била ем најскупља, ем кандидат за титулу светског првака.

А онда смо и сви ми постали, барем на кратко, савезни капитени...

Ко зна, можда и енглески медији и навијачи ових дана маштају о репрезентацији Британске Империје, можда Португалци, убијени у појам с оних 0:4, говоре "боље би било да смо остали с Бразилцима у истој земљи", можда ће Билд објавити идеалних 11 земље која би се простирала од Иберије до Сибира "само да је Хитлер победио"... Можда, али сумњам. Прекрајање историје и маштање о немогућем је, ипак, као и севдах, само наш, јужнословенски бренд.

Надреална репрезентација Југославије – како ће је назвати др Неле Карајлић – у ствари је первертирана идеја о томе да се две и кусур деценије нису ни догодиле. То је онај избледели филм наших очева, камповања по читавом Јадрану, ваљања у четинарима с најлепшим Далматинкама и покојом уплашеном, крупнооком Чехињом, рада у студентским задругама од којих плаћаш интер-рејл и с црвеним пасошем весело пролазиш мимо несрећника из земаља првог, другог и трећег света, који се батргају с визама и којима цариници на аеродромима и штајгама завлаче прсте у све телесне шупљине, и то је, подсећају нас многи током овог Мундијала, филм у којем Џаја, Шеки и Сафет, као у фантазмагоријама Гиљерма дел Тореа, изводе екипу на терен, па Југославија игра фудбал и умало осваја Светско првенство...

Само што се то никада не би догодило. За почетак, нешто је труло у идеји у којој Срби играју одбрану, Хрвати држе везу, а Босанци нападају и звучи као почетак неког лошег вица...

"Наши" момци стварно играју у најбољим европским клубовима, али сем репрезентације Хрватске на Светском првенству 1998, једним кратким периодом Коцкастих под Билићем, два полувремена Југославије (против Мађара и против Немаца) и покојег словеначког успеха – мада Словенци никада заиста и нису у постјугословенским маштаријама? Они су били мимо нас задртих, примитивних Балканаца и у тих 45 година које смо провели скупа, и ни Кардељ не би могао да нас убеди у супротно – никада нису показали да могу да буду колектив. Да себе подреде некој вишој идеји. Па како би тек сада?

Замислите, реално, репрезентацију неке конфедералне Југославије, неке политичке караконџуле налик Европској унији, у шта би се претворила да нисмо одлучили да у Европску унију уђемо 30 година касније, овако крвави, изнурени и изубијани.

Данас су ударне игле балканских екипа момци који су одрастали без пионирске заклетве и марама, без икаквог везивног ткива, ма колико оно лажно и било - да ли би они на прво место стављали припадност својој нацији или некој наднационалној организацији? Ко може да гарантује да се екипа опет не би састављала по кључу: дај 'вамо четири Србина, три Хрвата, не заборави Косовара, а и Дејо ће да се љути ако не буде био бар један Црногорац... У напад, но што, јадо!

Чак и када би се та умишљена репрезентација докопала Мундијала, тамо би показала све црте личности и безличности проклетих Балканаца: неко би се већ посвађао око премија, неко с неким не би причао, Македонац не би додавао лопту оном Албанцу, Црногорци и Срби би се удружили против Хрвата и новинарима сервирали скандале, Босанци би правили дернеке, највећа звезда екипе би, кад кола крену низбрдо, љутито бацила капитенску траку у лице "селекторској комисији", састављеној по угледу на злосрећно и немушто Председништво покојне СФРЈ.

Изгледало би то као оне сцене из "Бољег живота" када Боба иде у ЈНА и тамо окупља мини-Југославију: супер се зезамо, али мало више волимо да се бијемо. Ту смо бољи.

А тамо одозго, где иду највећи, иронично би се смешкали Миљан Миљанић и Вујадин Бошков: оканите се југословенства, Југословени, кад нисмо успели да вас помиримо ни ми, говорили би, како мислите да ви, ситне душе, направите нешто заједно...