ХАШКА ТИРАНИЈА

Четворица бивших политичких, војних и полицијских званичника Србије и СРЈ негирала су данас у обраћању судијама Хашког трибунала своју кривицу за злочине на Косову 1999, за које су неправоснажно осуђени на казне затвора од 15 до 22 године.

Република Српска 16.03.2013 | 00:01 Четворица бивших политичких, војних и полицијских званичника Србије и СРЈ негирала су данас у обраћању судијама Хашког трибунала своју кривицу за злочине на Косову 1999, за које су неправоснажно осуђени на казне затвора од 15 до 22 године. Првостепеном пресудом, Трибунал је, 29. фебруара 2009, осудио на по 22 године затвора Николу Шаиновића (64), бившег потпредсједника Владе СРЈ, Небојшу Павковића (66), који је био командант Треће армије Војске Југославије и начелника Штаба МУП на Косову, генерала Сретена Лукића (57). На по 15 година затвора због помагања и подржавања злочина на Косову, неправоснажно су били осуђени бивши начелник Генералштаба ВЈ генерал Драгољуб Ојданић (71) и командант Приштинског корпуса ВЈ генерал Владимир Лазаревић (63). Бившег предсједника Србије Милана Милутиновића, Трибунал је ослободио кривице. На крају расправе о жалбама током које су одбране затражиле ослобађање, а тужилаштво да казне буду "значајно повећане", четворица неправоснажно осуђених изјавила су да су на Косову дјеловала у одбрани земље од терористичке ОВК која је настојала да отцјепи покрајину и истовремених напада НАТО из ваздуха. Никола Шаиновић рекао је судијама да је на Косову радио као "државни службеник" који "нема право да избјегава одговорност и у том смислу, ја стојим пред вама". Описујући "изузетно сложен" и интензиван сукоб на Косову, Шаиновић је казао да је ОВК користила цивиле и да је то, уз НАТО бомбардовање, довело до "страховитих људских жртава". "Патићу због тога до краја живота", казао је Шаиновић. Напоменуо је, међутим, да Трибунал суди само једној страни у сукобу и да је у посљедњих десет година покушавао да докаже да није крив због "искривљене слике" коју је о збивањима створило тужилаштво. Као значајан закључак првостепене пресуде, Шаиновић је истакао да власти у Београду нису биле криве за крах преговора у Рамбујеу, у којима је, како је рекао, учествовао вјерујући да је мир могућ. "Првостепено вијеће ме је осудило за нешто у чему нисам учествовао и за позицију на којој нисам био", тврдио је Шаиновић, оцјењујући да је пресуда "суштински далека од стварне ситуације". Генерал Небојша Павковић изјавио је да му, насупрот пресуди, Шаиновић никада ништа није наређивао, а да и јесте, та наређења не бих прихватао. Додао је да "не зна зашто је Шаиновић овде". Павковић је негирао и да је добијао директна наређења од тадашњег предсједника Србије Слободана Милошевића. "Поражавајућа чињеница за мене је што сам оптужен за рат против свог народа, јер су Албанци мој народ", казао је генерал. Сукоб на Косову био је, по Павковићу, између ""нелегалне ОВК која је терористичким средствима покушала да оствари сепаратистичке циљеве" и ВЈ и МУП Србије који су настојали да "сузбију тероризам". "Климу тероризма на Косову и Метохији нису произвеле снага безбједности него ОВК", рекао је Павковић, подсјећајући да је ОВК у лето 1998. контролисала 75 одсто територије Косова и Метохије. У офанзиви снага безбједности којом је до октобра те године ОВК сузбијена, казао је Павковић, "није било злочина, сви цивили који су се раселили, вратили су се". После споразума о примирју у јесен 1998, ОВК је наставила да напада снаге безбједности, а затим је уследио напад НАТО од којег "смо се бранили како смо знали и умјели", рекао је Павковић. Расељевање становништва Косова, он је приказао као посљедицу свих сукоба који су се у покрајини догађали од 1981. године. Назначио је да је у оптужници наведено помјерање становништва из 13 општина, тврдећи да у преосталих 16 општина није било покрета цивила зато што тамо "није било терориста". "Кампања НАТО доста је допринијела да се помјери становништво", рекао је генерал Павковић, наводећи да је Косово бомбардовано више од 1.700 пута, а Приштина у 406 наврата. Генерал Владимир Лазаревић изјавио је да је НАТО предузео "класичну спољну агресију" против СРЈ, а да је "први и пети ешалон" алијансе била терористичка ОВК. Током те агресије, оцијенио је Лазаревић, спроведена је "практична симулација егзодуса албанских цивила". Генерал је казао и да НАТО "није бирао циљеве", већ је бомбама засипао "гранично подручје", "густо насељене градске четврти" и колоне албанских цивила који су се враћали кућама. "НАТО команданти наредили су масакре тих цивила", тврдио је Лазаревић, прецизирајући да је алијанса убила 500 цивила и срушила 700 објеката. Албански цивили премјештани су "по наређењу терориста", рекао је бивши командант Приштинског корпуса ВЈ, али је "у условима рата и пакленог хаоса становништво тражило спас у покретима" као и у другим сукобима. "Више стотина хиљада Албанаца имало је вјеру да ће преживјети уз помоћ снага одбране", односно Приштинског корпуса који се налазио "у стратегијској клопци и у немогућој мисији", казао је Лазаревић. По Лазаревићу, то се "не може замаскирати замјеном теза, правним акробацијама и аболицијом оних који су то изазвали". Полицијски генерал Сретен Лукић изјавио је да саучествује са свим жртвама "тог несрећног рата". Казао је да је на Косово отишао "не добровољно, него по сили закона" и да је радио на зашстити свих чију је безбедност угрожавала терористичка ОВК. "Штаб МУП Србије на Косову није био команда, а ја нисам био командант, ни де јуре, ни де факто", тврдио је Лукић. Рекао је да су му овлашћења била изузетно ограничена и да никога није могао да смијени, нити дисциплинује. Као команданта полицијских снага на Косову, Лукић је означио тадашњег помоћника министра унутрашњих послова, генерала Обрада Стевановића. О упућивању Стевановића на Косово, по Лукићу, одлучио је тадашњи министар унутрашњих послова Влајко Стојиљковић у договору с предсједником СРЈ Слободаном Милошевићем. Стевановић је био "генерал од највећег повјерења" Стојиљковића и Милошевића. И Стојиљковић и Милошевић били су оптужени за злочине на Косову, али се Стојиљковић убио 2001. године, а Милошевић је умро током суђења пред Трибуналом. Лукић је тврдио да је хапсио починиоце злочина на Косову, укључујући војнике и полицајце, због чега су му, како је рекао, пријетили политички лидери Срба на Косову. "Нисам крив ни за један злочин за који сам осуђен. Ни за један тај злочин тада нисам знао. За УЗП сазнао сам из оптужнице. Никада нисам знао за план, намјеру и циљ да се протјерају косовкси албанци. Ни директно ни индиректно тако нешто нико од мене није захтијевао. А и да јесте, сигурно не бих у томе учествовао", рекао је Лукић. Казао је и да није био миљеник ни човјек од повјерења Милошевића и министра Стојиљковића и да је од њих доживео "само понижење и деградацију". Лукић је позвао жалбено вијеће да "исправи неправду" за коју је тврдио да му је нанијета првостепеном пресудом. Коначну пресуду Шаиновићу, Павковићу, Лазаревићу и Лукићу, Трибунал ће изрећи накнадно. Шаиновић, Павковић и Лукић су првостепеном пресудом били означени као као кључни учесници "у заједничком злочиначком подухвату" насилног протјеривања стотина хиљада албанских цивила са Косова од марта до јуна 1999, чији је циљ била - како је тврдила и оптужба - "промјена етничке равнотеже ради задржавања српске контроле" над покрајином. Они су проглашени кривим по свих пет тачака оптужнице - за присилно премјештање, депортације, убиства и прогон албанског становништва са Косова. За помагање и подржавање депортације и присилног премјештања проглашени су кривим генерали Ојданић и Лазаревић. На пресуду су се жалили сви осуђени, али и тужилаштво. Генерал Ојданић недавно је повукао жалбу, прихватајући налазе из првостепене пресуде и казну, а затим је, у његовом случају, од жалбе одустало и тужилаштво.