Србија мирише на рузмарин, мирише на мир и побједу

Оно што је до јуче деловало као обична, носталгична песма, Вучић је својом изузетном политичком интуицијом претворио у победнички поклич.

Има у том рузмарину неке дубоке, готово митолошке симболике којом је Александар Вучић ових дана дословно опчинио Србију, преокренувши политичке ветрове и друштвене буре у своју корист.

Оно што је до јуче деловало као обична, носталгична песма, Вучић је својом изузетном политичком интуицијом претворио у победнички поклич, у заштитни знак једног времена.

Данас у Србији рузмарин више није само украс или стих — постао је општенародни феномен.

Одјекује та песма уз хармонике у забаченим сеоским кафанама, грми са звучника на штандовима у препуним градским пешачким зонама, певуши се у таксијима, на пијацама и у радничким аутобусима. Рузмарин певуше и малишани.

Песма о рузмарину прелива се са митинга на улице, са улица у домове, прожимајући сваки кутак земље попут најлепше народне химне оптимизма.

Али шта је, заправо, тај рузмарин који је тако снажно опчинио Србе?

Шта он представља у дубинској психологији нашег народа и његовом колективном памћењу?

Рузмарин је сама суштина српског трајања.

Он није обична, нежна биљка из градских саксија, нити цвет који се купује у стакленицима да би увенуо после два дана.

Рузмарин је изданак из самог камена, дивља, мирисна снага која је преживела и крсташе, и Млечане, и све оне пролазне империје које су овим просторима протутњале.

Рузмарин је у српској кући вечити чувар огњишта и завета. Њиме се кити сват када се кућа шири и нови живот ствара, њиме се украшава дом у данима породичних светковина, а у народним песмама он је симбол верности, љубави и сећања које не бледи.

Да би рузмарин замирисао пуном снагом, мора да претрпи притисак.

Мора се протрљати међу прстима, мора му се дотаћи сама срж.

Тако је и са Србијом.

Годинама су је уверавали да је само заборављена паланка на периферији света, осуђена да слави сопствене поразе и да мирише на паљевину властитих заблуда.

А данас, док многе европске престонице потресају немири и друштвене кризе, Србија свима шаље поруке мира, уз искрену жељу да нико не проживи оно кроз шта је наш народ морао да прође.

Европи и читавом свету Србија данас симболично шаље рузмарин — мирис мира, достојанства и слободе.

У Србији се догодио тај судбински, историјски преокрет под државничким вођством Александра Вучића — човека који је препознао било народне душе, узео традиционални мотив рузмарина и претворио га у моћан симбол народног поноса, слоге и непоколебљиве снаге.

Прича о Вучићу, победничком духу и Уједињеној Србији није прича о сувопарним политичким дебатама и процентима у гласачким кутијама.

То је прича о томе како се рузмарин са свадби и народних весеља вратио на ревер читаве нације као симбол тријумфа.

Вучић је својој нацији понудио визију која инспирише и спаја. Уместо опијума лажних обећања и салонских теорија, народу је понудио опипљиве резултате — кранове, тунеле кроз планине, брзе пруге, нове фабрике и државу која више никоме не упућује понизна извињења.

Мајсторски је повезао традицију и модернизацију, оснажио национално самопоуздање и понудио народу да престане да буде жртва историјских околности и постане градитељ властите судбине.

Уједињена Србија је, заправо, тај велики, непрегледни грм рузмарина који је Вучић сачувао, разгранао и претворио у препознатљив визуелни и звучни идентитет покрета.

Погледајте ту биљку: успева и на суши, пркоси кошави, одолева мразу и граду.

Док су разни белосветски мешетари покушавали да овој земљи наметну своје вештачке мирисе и пластично цвеће, народ је, охрабрен Вучићевом непоколебљивом вољом и духом народног пркоса, посегнуо за властитим кореном.

Рузмарин је под његовим вођством постао симбол обнове, слоге и политичке непобедивости.

И зато данас, док се на сваком кораку — од Суботице до Ниша, на трговима, у сокацима и дворанама — разлежу тактови ове мелодије, а народ са поносом носи мирисне гранчице рузмарина, сведочимо тријумфу политике која побеђује и спаја.

Рузмарин на грудима сељака, радника, лекара и студента није тек пуки украс. Он је бедем против заборава, круна поверења и симбол наде коју је Вучић пробудио у народу.

Та песма на сваком кораку поручује:

Имамо свог лидера, имамо своју снагу, имамо свој правац и не дамо своју будућност!

Србија је под Вучићевим вођством изабрала да не буде пасивни посматрач туђих одлука, већ држава која самостално одлучује о својој судбини.

И док год на овим просторима мирише рузмарин — та отпорна, готово неуништива биљка која симболично памти све борбе и све победе, а чију је мелодију Вучић претворио у победнички марш — Србија ће имати јасну визију свог сутрашњег дана.

Мирише на рад, мирише на слободу, мирише на победу!

Уједињена Србија мирише на рузмарин!

(Политика/Адам Шукало)