Додикова Жељка у служби Сједињених Америчких Држава

Све што ових дана у САД наоко "ради" Жељка Цвијановић није ништа друго до њен и покушај владајућег режима да Цвијановићеву уочи предстојећих избора, на којима је она кандидат за српског члана Предсједништва БиХ, прикаже као наводно успјешну политичарку, па да бирачи и овај пут загризу тај мамац.

Др Милан Благојевић 

А онда, када бирачи загризу и прогутају и овај мамац, режим ће, са све Цвијановићевом, наставити по старом, ништа добром по Србе и Републику Српску.

То старо је велико ништа за Републику Српску. Јер, за све ове године владајући режим Милорада Додика, и Додикова Жељка, нису ништа учинили, нити ће, на ономе што је кључно за будућност Републике Српске, а то је престанак колонијалног управљања Босном и Херцеговином од стране ОХР-а, под којим је, боље рећи чија је Република Српска једина жртва, њене уставне надлежности и њена имовина, које Српској припадају према Дејтонском споразуму.

Све то и много чега још Републици Српској су одузели ОХР и бројни високи представници, супротно Уставу БиХ, Дејтонском споразуму и Повељи УН који забрањују такво владање над државом чланицом УН.

Све то је већ учињено, а биће чињено и у наставку под диригентском палицом САД, али и уз нијемо посматрање од стране Русије, што Русија према српском народу овдје чини константно и сада већ традиционално још од 1878. године па све до данас.

Не треба заборавити да је још у Бону, у децембру 1997. године, Роберт Гелбарт, тадашњи специјални изасланик САД, изнио став САД,  а не само свој лични став, када је, одмах по усвајању такозваних Бонских закључака још такозванијег Савјета за примјену мира у БиХ (ПИК-а), рекао, мислећи на те Бонске закључке:

"Према новим правилима игре у Босни, високи представник међународне заједнице може да смијени функционере заједничких органа ако оцијени да они својим активностима или неактивношћу блокирају примјену Дејтонског споразума. Високи представник сада може да их смијени, а ако Срби не изаберу новог човјека", читати оног функционера који је по вољи САД, "рад конкретног органа наставиће се без њих".

Дакле, то су ријечи не само Роберта Гелбарда, већ прије свега и изнад свега званичног Вашингтона. Оне су биле, јесу и остаће став и константа политике САД према Републици Српској.

А видјели смо, из свега до сада, да је тај став значио, и значиће, да није и да неће доћи до престанка колонијалног управљања ОХР-а над Босном и Херцеговином ако тај престанак не одговара интересима САД. То посљедично значи да ће бити још мање Републике Српске, ако тако треба званичном Вашингтону, укључујући и нестанак Републике Српске, нарочито ако се у том правцу сусретну и поклопе интереси САД и ЕУ.

Тим циљевима служила је и служиће Жељка Цвијановић, као и цијели режим Милорада Додика којем она припада и преко којег је једино могла да оствари, и нажалост остварила је, све користи само за себе, а не за српски народ и Републику Српску.

Све то из тих, и само из тих разлога, Цвијановићева чини и сада у САД, јер то одговара само њој, њеним личним интересима и интересима Милорада Додика, док је Република Српска у свему томе неважна.

Ко то у српском народу не види и не прихвата није добронамјеран ни према српском роду ни према Републици Српској, а незнање о томе не извињава никога.

Пише: Др Милан Благојевић