Зашто европске централне банке повлаче злато из Америке?

Холандска и француска централна банка повукле су своје злато из трезора у Сједињеним Америчким Државама.

Разлози: забринутост у погледу поузданости САД, али и потреба да злато буде ближе матичним земљама у случају кризе, пише Дојче веле.

Форт Нокс, утврђени комплекс у америчкој савезној држави Кентаки, у којем се чува око половине златних резерви америчке владе, синоним је за сигурност. Када се каже да је нешто „као Форт Нокс“, то значи да је изузетно сигурно и добро чувано. Ипак, представа о САД као сигурном мјесту за чување злата очигледно слаби.

Недавна одлука холандске централне банке да пребаци око 86 тона злата из Њујорка у Лондон указала је на све већу забринутост појединих влада због чувања стратешке имовине у САД, као и због питања да ли би јој се у случају кризе могло брзо и несметано приступити.

Холандска централна банка као разлог је навела „геополитичке немире“ и саопштила да ће распоређивање злата у различитим правним јурисдикцијама побољшати њену „спремност за кризне ситуације“.

Француска је такође између јула 2025. и јануара 2026. повукла сво преостало злато из њујоршких трезора америчких Федералних резерви, иако је гувернер Банке Француске Франсоа Вилроа де Гало тада изјавио да та одлука није била политички мотивисана.

Неколико политичара у Њемачкој и Италији, земљама које имају друге, односно треће највеће златне резерве на свијету, позвало је да се и њихово злато повуче из САД. Разлог је забринутост због непредвидиве политике администрације Доналда Трампа и њене све израженије одбојности према Европској унији, укључујући и пријетње да ће припојити дио њене територије на Гренланду.

Себастијен Тијери, аналитичар компаније “Оксфорд економикс”, каже да је за европске централне банке непосредно одузимање њихове имовине „изузетно мали ризик“.

Међутим, према његовим ријечима, у вријеме геополитичке неизвјесности расте забринутост око доступности те имовине.

„Важнија је бојазан да би имовина која се чува у другој правној јурисдикцији могла привремено постати недоступна у неком екстремном сценарију, као што су санкције, правни спорови или геополитичка криза“, рекао је он за ДW.

Златна грозница од 2008. године

Кришан Гопал из Свјетског савејта за злато каже да централне банке широм свијета генерално купују више злата још од глобалне финансијске кризе 2008. године, као и да све већу пажњу посвећују томе гдје га и на који начин чувају. Због тога су цијене злата порасле на рекордне нивое.

Недавно истраживање Свјетског савјета за злато показало је да су централне банке током протекле четири године у просјеку куповале по 1.000 тона злата годишње, у поређењу са просјеком од 500 тона годишње током претходне деценије.

Гопал каже да је након глобалне финансијске кризе 2008. услиједила дужничка криза у Еврозони, а потом и низ политичких криза, пандемија, као и дуготрајни геополитички потреси и сукоби. Због свега тога злато је поново доспело у средиште пажње као сигурно уточиште за капитал.

„Током протекле двије деценије непрестано су се, у овом или оном облику, појављивала питања и забринутост у вези са глобалним финансијским системом и стањем у геополитици“, каже он.

Зашто је важно гдје је злато

Одлуке Холандије и Француске да своје злато повуку из САД и врате га у Европу показују да се сада много више пажње посвећује месту на којем се злато тачно налази, како би се у случају нове кризе могло лако и брзо ставити у функцију.

Централне банке, владе и државни инвестициони фондови чувају физичко злато на различитим локацијама. Његово премјештање може бити изузетно сложено, ризично и скупо, док лакоћа његове продаје или замјене за валуте или другу имовину зависи од тога гдје се оно налази.

„Централне банке посвећују све већу пажњу не само томе коју имовину посједују већ и томе гдје се њихове резерве чувају, прије свега како би повећале њихову отпорност и флексибилност“, каже Тијери.

Гопал наводи да је управљање резервама постало „изузетно важно“. Иако се може чинити очигледним да је пажња првенствено усмјерена на могуће ризике повезане са одређеном јурисдикцијом, као што су САД, дио разлога за доношење таквих одлука јесте и настојање да злато буде што ближе матичној земљи и да се налази у трговинском центру у којем се трансакције брзо обављају.

Он истиче да је холандска централна банка своје злато пребацила у Лондон, а не у Холандију, зато што је Велика Британија „једно од најликвиднијих свјетских средишта за трговину златом“.

„Идеја је да се у случају кризе, односно у периодима великих притисака, то злато може брзо ставити у оптицај“, каже он. „Лондон је практично срце тржишта злата. Тамо се одвија огроман број трансакција, а тржиште је толико ликвидно да је управо то место на којем желите да се ваше злато налази у вријеме кризе.“

Банка Енглеске један је од највећих свјетских поседника и чувара злата: процјењује се да у својим трезорима има око 400.000 златних полуга, односно око 5.000 тона злата.

Иако пребацивање злата на мјесто попут Лондона европским институцијама само по себи доноси одређене предности, јасно је да на њихове одлуке утичу и сумње у поузданост САД у Трамповој ери, као и забринутост у погледу америчког финансијског система у цјелини.

Прошле недјеље директор огромног норвешког државног инвестиционог фонда, вриједног 2,3 билиона долара, изјавио је да фонд мора знатно да смањи своју изложеност америчким државним обвезницама. Чини се да је ту одлуку подстакла забринутост због стања на тржишту америчких државних обвезница. Висока инфлација и раст државног дуга повећавају трошкове задуживања и изазивају нелагоду међу инвеститорима.

Тијери каже да је злато и даље осјетљиво на одлуке америчких Федералних резерви и да општа забринутост због америчких финансијских тржишта подстиче власнике злата да своју имовину премјештају на друге локације.

Уз те конкретне бојазни у вези са финансијским тржиштима, Трампова реторика о Гренланду и његове сталне, прикривене пријетње Европској унији додатно су ојачале жељу европских институција да своју имовину прерасподијеле.

Ипак, САД, а посебно Њујоршка банка Федералних резерви на Менхетну, и даље су један од кључних чувара европског злата, прије свега њемачког. Иако је Бундесбанка између 2013. и 2017. вратила из САД у Њемачку око 300 тона злата, она у Сједињеним Америчким Државама и даље чува знатно више од 1.000 тона, преноси ДW.

У прошлогодишњем саопштењу “Бундесбанка” је навела: „Не сумњамо да је Њујоршка банка Федералних резерви поуздан партнер од поверења за чување наших златних резерви.“

(ДW) Фото: ДW