Благојевић: Белгијска биполарност и БиХ триполарност 

Каквим год исходом да се заврше општи избори у Босни и Херцеговини који се требају одржати за нешто више од 20 дана, једна ствар ће и након тога остати константа, а то је настојање, опасно по Републику Српску, да се изврши демонтажа за њу кључних одредаба важећег Устава БиХ.

Др Милан Благојевић 

Прије неколико дана имали смо прилику да видимо настојања из Беча која отворено заговарају укидање Устава БиХ те његову замјену новим уставом по којем би БиХ чинило десет покрајина, чиме би била укинута Република Српска.

Међутим, поред ових нескривених настојања за укидањем Републике Српске постоје и она која то не раде тако отворено, већ на суптилнији начин, али са истим крајњим циљем деконструкције Републике Српске.

Конкретно, то је Мишљење Европске комисије од 19. маја 2019. године о апликацији БиХ за чланство у Европској унији.

Тим мишљењем Европске комисије пред БиХ је постављено 14 приоритета, међу којима је и приоритет под тачком 4г), којим се од БиХ захтијева "да се уклони право вета у процесу доношења одлука".

Овај захтјев из ЕУ је фаталан по Републику Српску и њену будућност, јер ће, ако га њени представници прихвате и промијене Устав БиХ укидањем права вета које према том уставу сада има по свим питањима у Парламенту БиХ и Предсједништву, Република Српска себи одсвирати сопствени крај.

Нажалост, владајући режим Милорада Додика је већ положио темеље у том правцу, јер су његови министри у Савјету министара БиХ прошле 2025. године гласали за Реформску агенду БиХ у којој је, на стр. 21, јасно написано, боље рећи прописано, да та Реформска агенда БиХ:

"снажно кореспондира са тих 14 приоритета", а то значи да снажно кореспондира и са захтјевом Европске комисије "да се уклони право вета у процесу доношења одлука".

Због тога они који након предстојећих избора буду представљали Републику Српску у институцијама на нивоу БиХ, а нарочито у Парламенту БиХ, зарад очувања Републике Српске никако не би смјели гласати за промјену Устава БиХ која би водила у испуњење наведене жеље ЕУ. 

У том правцу треба указивати на недосљедности ЕУ, из којих се може закључити како ЕУ у ствари нема добре намјере према Републици Српској.

У прилог томе треба рећи ЕУ да оно што прописује Устав БиХ о наведеним стварима није усамљен случај, јер то у суштини садржи и уставно уређење Краљевине Белгије, државе која је и сједиште ЕУ.

Наиме, тој држави је својствена снажно изражена подијељеност на два етницитета, два етноса - фламански и валонски.

Та чињеница, која се назива биполарношћу, којој одговара триполарност у БиХ, била је, јесте и остаће главни разлог трансформације белгијског уставног уређења из унитарног у федерално које је једно од најсложенијих федералних државних уређења на свијету, по много чему сложеније и од овог у БиХ.

Због тога се у Белгији данас, а ни убудуће, не може десити да у Парламенту Белгије једна етничка група, рецимо фламанска, прегласа ону другу и наметне јој своју вољу као устав или закон.

То другим ријечима значи да и у Белгији постоји право вета у процесу доношења одлука.

Наиме, ниједан од закона Белгије, тзв. специјалних закона који се односе на расподјелу државних послова између Белгије, на једној, те Фламаније и Валоније на другој страни, не може се усвојити ако нису усвојени већином гласова што фламанских, што валонских посланика у Парламенту Белгије.

Стога то правно значи да белгијски Парламент без сагласности што представника фламанске, што оних валонске нације, не може донијети ниједан свој акт о кључним уставним и државним питањима, јер су то питања која су витална не само за Белгију као државу, него и за нације од којих је она изграђена (валонску и фламанску) те за Валонију и Фламанију као федералне јединице тих нација.

Ако, дакле, све ово вриједи за биполарну Белгију, а вриједи јер је то цондитио сине qуа нон њеног постојања, онда то једнако треба да вриједи и за триполарну БиХ.

Због тога српски представници из Републике Српске у институцијама на нивоу БиХ никада не смију пристати на било шта мање од тога.  

У супротном, ако поклекну, они ће бити виновници краја Републике Српске.

Др Милан Благојевић