Пресуда која касни 27 година: Тачи и заборављене српске жртве

Док се у Приштини одбројавају дани до пресуде Хашиму Тачију и припрема “марш слободе” за њега и остале некадашње челнике тзв. ОВК, породице српских жртава одавно су престале да одбројавају.

Њихово време мери се од последњег виђења оца, мајке, брата или детета, често у лето 1999. године, када је рат формално већ био завршен, српске снаге се повукле, а КФОР и Уједињене нације преузели одговорност да заштите све становнике Косова.

За те породице 16. септембар није још један датум у дугој историји односа Срба и Албанаца. То је датум до којег су чекале дуже од четврт века да неко озбиљно испита да ли је насиље над Србима, Ромима и албанским политичким противницима било низ изолованих освета или део ширег и организованог система уклањања људи проглашених непријатељима тзв. ОВК.

За породице отетих, несталих и убијених Срба, процес против некадашњег врха тзв. ОВК је можда последња прилика да се утврди да и злочин над српским цивилом има исту правну и моралну тежину као злочин над сваком другом жртвом.

Управо зато овој пресуди није могуће приступити хладно и наводно неутрално. Неутралност према судском поступку јесте обавеза; неутралност према жртвама није. Хашим Тачи је невин док се евентуална кривица не утврди правоснажном пресудом. Али српске жртве нису „наводне“. Њихови нестанци, отмице, тела и породице које још траже посмртне остатке постоје без обзира на то да ли ће тужилаштво успети да докаже Тачијеву личну одговорност.

Злочини пред очима међународне заједнице

Амнести интернешенел је још 2009. проценио да је око 800 Срба, Рома и припадника других мањинских заједница било отето, наводно од припадника тзв. ОВК, при чему се већина отмица догодила након јуна 1999.године, дакле после уласка међународних снага.

Још поразније од самих бројки јесте оно што се догодило са истрагама. Саветодавни панел УНМИК-а примио је око 250 притужби породица несталих, претежно косовских Срба који су веровали да су њихове ближње отели припадници тзв. ОВК. У појединим случајевима УНМИК није могао да покаже ни да је истрага икада покренута. ЕУЛЕКС је касније наследио 1.187 предмета ратних злочина које УНМИК није истражио.

Зато оснивање и рад Специјализованих већа није доказ да је међународна заједница решила да се суочи са свим злочинима почињеним на Косову. Напротив, тај суд је признање да су УНМИК, ЕУЛЕКС, косовске институције и међународни покровитељи новог поретка претходно потпуно заказали. Да су редовне институције на време истраживале отмице, штитиле сведоке и процесуирале одговорне, не би било потребно да се петнаест година после рата оснива суд са седиштем у Хагу и међународним судијама.

За шта се Тачију заиста суди

Специјализована већа јесу формално део правосудног система Приштине, али имају узак временски и предметни мандат, међународно особље и седиште у Хагу. Њихова „специјализованост“ зато није само правна особеност. Она је истовремено и ограничење: овај суд неће испитати све злочине над косовским Србима, већ само оне обухваћене конкретним оптужницама и повезане са његовим мандатом.

Тачи, Кадри Весељи, Реџеп Сељими и Јакуп Краснићи оптужени су по десет тачака. Шест се односи на злочине против човечности: прогон, затварање, друга нечовечна дела, мучење, убиства и присилне нестанке, а четири на ратне злочине — противправно хапшење и заточење, окрутно поступање, мучење и убиства. Тужилаштво тврди да су дела извршена од марта 1998. до септембра 1999. на Косову и у деловима северне Албаније, над Србима, Ромима и Албанцима проглашеним сарадницима или политичким противницима тзв. ОВК. 

Према наводима оптужбе, злочини су обухватили приближно 407 заточеника, од којих су најмање 102 убијена. Међу јавно идентификованим жртвама налазе се 51 Србин, 23 Албанца и један Ром. Тужилаштво је за сваког од четворице оптужених затражило по 45 година затвора. 

Тужилаштво покушава да докаже да је Тачи учествовао у удруженом злочиначком подухвату, помагао његово спровођење или као надређени знао, односно морао знати за злочине које није спречио нити казнио. Одбрана тврди да је тзв. ОВК била децентрализована герилска организација, да централно руководство није контролисало локалне јединице и притворе и да су злочини били последица локалних освета и самовоље.

Управо ће одговор суда на ту тврдњу бити важнији од свих политичких говора који ће уследити после пресуде. Ако се већина убистава прогласи изолованим инцидентом, а свака команда недовољно јасном, систем организованог насиља може постојати пред очима свих, док за њега на крају нико не буде одговоран.

За српску јавност важно је и оно чега у оптужници нема. Специјализована већа су годинама неформално представљана као „суд за Жуту кућу“, али трговина људским органима није део овог предмета. Тачију се не суди ни за све отмице и убиства Срба током и након рата, нити за целокупно насиље које је пратило масовни одлазак српског становништва. Због тога чак ни најстрожа пресуда не би представљала потпуно задовољење правде. Овај процес може обухватити само мали део много ширег страдања.

Зашто би мала казна била понижење

У строго правном смислу, нижа казна може значити да су судије одбациле широку тезу о заједничком злочиначком подухвату, али прихватиле одговорност за мањи број конкретних дела. Може значити и да су прихватиле неке оптужбе, а одбациле друге, или да су приликом одмеравања казне дале велику тежину олакшавајућим околностима. 

Ипак, правно објашњење није исто што и друштвено значење пресуде. Ако после 27 година чекања, стотина неистражених случајева и готово шест година које је Тачи већ провео у притвору казна буде блиска времену које је одслужио, породице српских жртава то тешко могу доживети као правду.

За њих би таква пресуда била наставак исте поруке коју су добијале од 1999. године: признаје се да се нешто догодило, али не довољно јасно, не довољно широко и не довољно озбиљно да би одговорност имала стварну тежину.

Мала казна била би посебно болна уколико би на Косову била прослављена као доказ да је читава оптужница била измишљена и да су некадашњи руководиоци тзв. ОВК потпуно рехабилитовани. Већ само јавно одбројавање до пресуде, уз представљање оптужених искључиво као националних хероја, показује колико мало простора у косовском јавном сећању остаје за њихове могуће жртве.

Повратак Тачија као победника, уз заставе и славље, за породице отетих не би био обичан политички догађај, него још једно симболичко брисање људи за чију судбину нико није одговарао.

Подсећање на српске жртве није порицање или умањивање злочина које су српске снаге починиле над косовским Албанцима.

Одговорност за те злочине мора бити недвосмислена. Проблем је што су злочини над Албанцима постали важан део међународног оправдања за интервенцију и изградњу новог политичког поретка на Косову, док су злочини над Србима често гурани у фусноту, представљани као спонтана освета, појединачни инциденти или непријатна тема која би могла да поремети пожељну слику победника и поражених. Тако је створена хијерархија жртава у којој је једне било политички потребно видети, а друге политички корисно заборавити.

Зато 16. септембра неће бити довољно погледати само број изречених година. Мораће да се прочита шта је суд утврдио о постојању организованог прогона, улози руководства тзв. ОВК, командним структурама, заточеничким местима и судбинама конкретних људи. Пресуда је првостепена и на њу ће моћи да се жале и тужилаштво и одбрана, али ће њена политичка порука бити послата истог дана.

За српске жртве овај процес је стигао последњи, обухватио само део злочина и оставио већину могућих починилаца без имена. Ако се заврши казном која ће бити тек симболична, порука неће бити само да је Тачи добио мало година. Порука ће бити да су животи њихових најближих коначно ушли у судницу, али ни тада нису били довољно важни да би правда заиста стигла.

За БН ТВ портал:

Стефан Сурлић, ванредни професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду